Da život može da se promeni u sekundi dobro zna Slobodan Jotić, čovek koji prkosi autoimunoj bolesti već 17 godina. Slobodan je rođen u selu Petka kod Kostolca i “birao” je da vozi kamion. Na to ga je naterala celokupna situacija u zemlji koju godinu posle bombardovanja. Baš te 2006, kada je počela njegova borba, vozio je kamion od Venecije ka Napulju. Osetio je da mu se muti pogled, a do Napulja je skroz izgubio vid na desno oko. Javio se u dežurnu zdravstvenu ustanovu, usledili su pregledi, analize, magnetna rezonanca i nekoliko dana neizvesnosti, a onda šok – saznanje da boluje od neizlečive bolesti.
Koja je bila prva pomisao, kada su vam saopštili dijagnozu?
– Sećanje na tu prvu reakciju mi je sve bleđe, pošto je već proteklo dosta vremena od kada mi je konstatovana multipla skleroza (MS). Desilo se to 2006. Simptom je bio gubitak vida na desnom oku i jaka vrtoglavica koja me je bukvalno bacala na pod, kao da sam u borilačkom ringu sa šampionom superteške kategorije. Posle urađene magnetne rezonance jedno jutro je neurolog došao u moju sobu i potištenim glasom rekao: “Sine, oboleo si od teške i neizlečive bolesti mozga.” To je definitivno bio nokaut iz pomenutog ringa – priseća se Jotić u razgovoru za “Vesti”.
Želim da se borim
Kako u takvim trenucima nastaviti dalje?
– Zanemeo sam na tren, a onda postavio pitanje koliko mi je ostalo od života, jer reč “neizlečiva” me je navodila na takvu konstataciju. Doktor mi je zatim objasnio šta je i kakva bolest multipla skleroza. Zamolio sam sve da me ostave malo na miru, da razmislim šta i kako dalje. Kada sam razmislio, saopštio sam odluku – želim da se borim!
U želji za što boljim životom Jotić je bio podvrgnut terapijama. Jedna od njih, koja mu je mnogo pomogla, jeste ona sa vitaminom D3. Ko vam je preporučio tu vrstu terapije?
– Sa vitaminom D3 sam se upoznao dosta kasnije, tek 2015. godine, a do tada sam bio na konvencionalnim terapijama interferonom i kortikosteroidima u pogoršanjima zdravstvenog stanja, a bilo je tih pogoršanja pregršt. Od 2006. do 2010. imao sam vrlo agresivan tok bolesti i preko 25 relapsa, što težih što blažih, od paraliza lica, ruke, utrnulost delova tela, pa sve do gubitka vida i na levom oku. To je bilo 2008. kada sam bio dve nedelje slep. Kasnije se vid na levom oku popravio, tako da sa dioptrijom vidim korektno. Jedan od simptoma bolesti je bio i hronični umor koji me je ograničavao u fizičkim sposobnostima.
Tu nije bio kraj…
– Kasnije je došla jedna vaskularna intervencija na jugularnim venama, pa posle toga i vitamin D3, za koji sam saznao preko interneta. Otkrio sam i da dr Koimbra iz Brazila leči pacijente, tada već deceniju, protokolom lečenja visokim dozama D3, a onda sam saznao i za dr Điorda iz Italije, kod koga sam otišao i koji mi je odredio terapiju.
Maraton ni na kraj pameti
Da li ste, kada ste počeli samo da šetate kako biste se rekreirali, verovali da ćete jednog dana da trčite maraton?
– Na tom pregledu doktor mi je, pored terapije vitaminima, rekao i bitne smernice u ishrani, unosu tečnosti i najbitnije – fizičkoj aktivnosti. Na pitanje koja, rekao je jednostavno – šetnja! Paralelno uz protokol lečenja vitaminom D3 krenuo sam svakodnevno da šetam, kilometar, dva, četiri i tako iz dana u dan podizao kilometražu i ispitivao sopstvene granice. Maraton mi nije bio ni na kraj pameti, već samo želja da ispunim gore pomenuto obećanje, da ću se boriti protiv MS-a. Na ideju trčanja i maratona sam došao uz pomoć prijatelja. Jednom prilikom sam se pohvalio prohodanom distancom na društvenim mrežama, moj prijatelj je prokomentarisao da ću na kraju istrčati i maraton, što je meni u tom trenutku dalo ideju za novom dimenzijom borbe protiv ove autoimune bolesti. Inače, multipla sklerozu nazivaju bolest sa hiljadu lica, ali čini mi se najsurovije lice joj je prema motorici i pokretima tela. Onda sam odlučio da joj “udarim šamar”.
Koliko ste maratona i polumaratona istrčali i koji vam je najdraži?
– U jesen 2015. sam krenuo lagano u hodanje da ubacujem i trčanje, iz dana u dan sam sve više trčao, a sve manje hodao. Cilj sam video jasno, da istrčim maraton, polumaratoni su mi u dosta navrata služili samo kao treninzi za maraton. Do sada sam istrčao dva maratona (42.195 km), istrčao sam i dva ultramaratona od kojih je jedan bio planinski od 66 km na planini Jadovnik. Drugi sam imao u sopstvenoj režiji, gde sam trčao 73 km od Požarevca do Beograda i za taj poduhvat mi je bilo potrebno 12 sati trčanja. Što se tiče polumaratona, do sada imam 46 polumaratonskih medalja. Imam i nekih kraćih trka, ali i jednu koju ću posebno izdvojiti. To je jedna od najtežih sportskih disciplina aeromen 70.3 triatlon (1,9 km plivanja, 90 km biciklizma i 21,1 km trčanja). Svim ovim prethodnim trkama sam ustao u onom gore pomenutom ringu, a ovim triatlonom sam uzvratio nokaut! Na pitanje koja trka mi je najdraža, ne mogu dati konkretan odgovor, pošto je meni svaki korak podjednako drag, najdraži…
Ako mogu ja, može svako
Jedno od izdanja Beogradskih maratona ponelo je poruku koja se izrodila iz vaše izjave?
– Tada je slogan Beogradskog maratona bio “Možeš i ti”. Kada sam rekao “ako mogu ja, može svako”. Pre svega sam, naravno, mislio na osobe bez zdravstvenih problema. Jer, ako ja nisam imao izgovor, ne sme nijedna zdrava osoba imati izgovor kada je fizička aktivnost u pitanju.
Kažu da je želja za životom pola puta do ozdravljenja. Kako ste vi pobedili MS?
– Pominjao sam i konvencionalne terapije i intervenciju i vitamine, sve mi je to verovatno pomoglo, ali ne direktno, već indirektno. Indirektno, jer sam uspeo da pronađem tajno oružje koje je u meni u mojoj svesti i podsvesti. Pošto ste u pitanju pomenuli “želja za životom”, eto to tajno oružje možemo i tako nazvati – želja za životom. I danas sam na protokolu lečenja visokim dozama vitamina D3, naravno pored tog protokola tu je i pozitivno razmišljanje, fizička aktivnost i mnogo osmeha.
Otkud ideja za učešćem u aeromen triatlonu?
– Pre nekoliko godina, tačnije 2018. je izašao igrani film po istinitoj priči pod nazivom “100 metara”. Radnja filma je smeštena u Španiji, glavni junak je Ramon Arojo koji dobija dijagnozu multiple skleroze i posle određenih problema, što zdravstvenih, što životnih, odlučuje da učestvuje na aeromen trci… Ne bih hteo više da otkrivam radnju filma, jer preporučujem svima da ga pogledaju. Elem, kratko sam rekao sebi, ako može Ramon mogu i ja i krenuo sam sa pripremama. U septembru 2019. sam savladao taj Ironman 70.3, ili poludistancu, dok je Ramon uspeo da savlada celu distancu Ironmana (3,8 km plivanja, 180 km biciklizma i 42,2 km trčanja), iako mislim da se ja nikad neću usuditi na tako nešto. Ipak, ima ona poštapalica koja kaže “Nikad ne reci nikad”.
Borba nema alternativu
Rekli ste jednom prilikom da svako od nas ima tajno oružje u sebi i da je samo potrebna inicijalna kapisla da se ono “aktivira”. Na šta ste tačno mislili?
– Volim figurativno da pričam, pa možda često ispadnem i neshvatljiv. Šta je to tajno oružje, kako sam ga ja nazvao, a šta je inicijalna kapisla? Mislim da je kod mene motivacija koja ide do euforije to tajno oružje, a inicijalna kapisla vitamin D3 i trčanje. Naučno je dokazano da i trčanje i D3 pomažu u lučenju hormona sreće, a hormon sreće aktivira to tajno oružje! Pored toga moram dodati i zdrave životne navike, pozitivne misli i gledanje unapred. Jednom prilikom sam u priči sa fudbalerima Partizana (kluba čiji sam navijač) posle niza loših rezultata rekao, da nam je Bog dao oči da gledamo napred, a ne nazad. Pa, tako je vrlo bitno da uz sve gore pomenuto taj pogled bude usmeren uvek unapred. Za kraj bih uz pozdrav vašim čitaocima hteo da im poručim da borba nema alternativu. Po svemu što sam prethodno rekao, shvatate na kakvu borbu mislim – zaključuje Slobodan Jotić.
Tarin prvi korak
Ne samo da vodi borbu sa sobom, već Slobodan vodi borbu i za druge, one ugrožene. Bez pogovora je bio učesnik mnogih humanitarnih akcija, od kojih se ističe ona “Za Tarin prvi korak”, kada je njegov klub, Maraton iz Požarevca, organizovao trku sa koje su sva sredstva usmerena za lečenje male sugrađanke Tare, prevremeno rođene devojčice sa dijagnozom cerebralne paralize.
Beograd – posebno mesto u srcu
Imate li želju da se nađete na nekom posebnom maratonu?
– Trčao sam u Beogradu i u Atini. Naša prestonica ima posebno mesto u srcu, zato što je u Srbiji, zato što sam na tom maratonu poneo priznanje “Heroj Beogradskog maratona”, zato što mi je on bio primaran od samog početka. Drugi je Atinski, koji se naziva i “Autentični maraton” zbog Filipidisa, od koga je sve i počelo. Start je sa Maratonskog polja, a cilj u centru Atine. Kao što vidite, dosta toga sam već ostvario, ali svakako postoji želja da se možda u narednim godinama nađem i na nekim najvećim svetskim maratonima iz takozvane Major serije – poručuje neustrašivi Slobodan.
Da se svi izbore sa problemima
Koja je vaša najveća želja?
– Mnogo puta sam naglas rekao svoj san, a on je da se svi ljudi izbore sa svojim zdravstvenim problemima i da izađu da prošetaju nekom stazom u prirodi ili potrče nekom maratonskom stazom – kaže Jotić.
San se ostvaruje
Da li ste u kontaktu sa još nekim ko se bori sa ovom autoimunom bolešću, a postiže rezultate u bilo kom sportu?
– Što se tiče samog trčanja poznajem par mojih saborkinja i saboraca koji su na maratonskim stazama i veoma mi je drago zbog toga, jer to znači da je moj san počeo da se obistinjuje. Kad kažem saborac, mislim na sve ljude koji se bore sa nekim zdravstvenim problemom, ne samo sa MS-om.
Niko kao Fredskova
Najpoznatija učesnica maratona, obolela od multipla skleroze je Dankinja Anet Fredskov. Ona je ušla u Ginisovu knjigu rekorda pošto je uprkos bolesti uspela da istrči 366 maratona za 365 dana! MS joj je dijagnostikovan četiri godine pre nego što je postala rekorderka. Dakle, sve se može, kad se hoće…
I Milenko prkosi bolesti
Još jedan primer velikog borca, uz to i humanitarca, dolazi u liku Milenka Janićijevića iz Bora, momka koji od rođenja boluje od cerebralne paralize. Ipak, nije dozvolio da ga bolest obeshrabri, već se uhvatio u koštac sa njom. Od trke na 400 metara, došao je do priprema za maraton. Milenko je trčao i u humanitarne svrhe. Između ostalog, bio je učesnik trke u Boru, kada je lokalno udruženje organizovalo akciju kako bi se prikupila sredstva da Sara Nikolić otputuje na lečenje u Hjuston.
