Noć veštica u Srbiju je stigla pre nekoliko decenija, prvo stidljivo, a onda sve izraženije. Razlog tome je što nismo dovoljno kulturno ukorenjeni, pa se svog identiteta setimo samo kada smo isprovocirani, i tako postajemo predmet američke hegemonije čiji je cilj ostvarenje što većeg profita, odnosno koristi, smatra etnolog Bojan Jovanović.
Gledanje horor filmova, razni kostimi, maske, izrezane bundeve i strašne priče, samo su delić običaja koji prate „najstrašniju noć“ u godini koja se obeležava 31. oktobra, odnosno noć uoči Svih svetih.
Čini se da ove godine zbog epidemije koronavirusa ni ovaj „praznik“ neće biti obeležen kao i prethodnih. To nam govore činjenica da tradicionalni maskenbal Kluba studenata tehnike ove godine nije organizovan, a takođe ne mogu da se nađu ni najave drugih prestoničkih lokala. U vrtićima neće biti kostimiranja jer ove godine „praznik“ pada u subotu.
Religijski aspekt Noći veštica predstavlja proslavljanje svih svetih, odnosno posvećen je dušama umrlih. Njegova prošlost je duga i vezuje se za paganski sloj kulture koji je bio u Evropi pre hrišćanstva. Noć veštica je hristijanizacija onoga što je bilo karakteristično za keltsku tradiciju i obeležavanje važnog datuma, odnosno dolaska Nove godine. Kelti su verovali da mrtvi u ovoj noći izlaze iz svojih grobova ne bi li posetili mesta gde su, još za života, živeli. Oni su tada, iz straha od posete duhova, pravili buku i maskirali se ne bi li tako oterali nepoželjne goste.
Obeležavanje „vrhovnog božanstva novca“
U srednjem veku ovaj običaj je dobio hrišćansko obeležje, da bi u 19. veku sa odlaskom iseljenika iz Velike Britanije u SAD on postao praznik koji se slavi u Americi, a popularan je i u Kanadi, Irskoj, Japanu, Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu.
Naš sagovornik ukazuje da ne treba imati nikakve iluzije da je to prvenstveno jedan veliki praznik koji se slavi zbog vrhovnog Boga zapadnoevropske civilizacije, a to je „božanstvo novca“.
– Kada govorimo o tom dekoru, on nije toliko bitan koliko je važna ta suština, jer je u pitanju jedna težnja zapadnog sveta, pre svega Amerike da kulturno unificira svet zbog tog profita koji se mnogo lakše ostvaruje ukoliko postoji kulturna hegemonija. A ona je uvek u funkciji ostvarenja neke koristi. Prema tome, sve ostalo što se pominje na nivou religije ima ima više folklorni nego pravi religijski značaj. Ona je u funkciji te unifikacije i možemo reći da je ta unifikacija nešto što je tendencija zapadnoevropskog sveta, i da se zapravo kroz nju nastoji da se ostvari jedinstvo sveta kako bi se ostvario što veći profit, odnosno materijalna korist – naglašava Jovanović.
Srbi su prema rečima našeg sagovornika savremenici ove unifikacije. Naša zemlja je postala deo sveta koji je predmet američke kulturne hegemonije i koja se ostvaruje upravo na našim prostorima.
Prvo je eliminisan Božić Bata
– Isto se desilo malo ranije i sa Danom zaljubljenih, a i ranije je bilo tih tendencija sa eliminisanjem Božić Bate i uspostavljanjem Deda Mraza. Svi ovi praznici imaju za suštinu veliku kupovinu i potrošnju. Tu se prometi mere u milijardama dolara, tako da je suština i ovog i pomenutih praznika u tom profitu. Sve ostalo što je u kontekstu ovog praznika prvenstveno ima za cilj da primami učesnike ovog rituala, i kupce svih onih proizvoda koji se ovom prilikom prodaju i po sniženim cenama i koji zapravo omogućuju da se radnje sa tim proizvodima tada isprazne – kaže ovaj etnolog.
Upitan, zbog čega preuzimamo tuđe običaje i praznike, kada imamo dovoljno svojih iskonskih i svetih praznika na kojima počiva naša kultura, Jovanović kaže da odgovor jednostavan, a to je činjenica da nismo dovoljno ukorenjeni:
„Mi držimo do svog kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta, ali vidimo kada on počne na neki način da se osporava, i kada je u pitanju neka veća sila, da se onda veoma brzo u našoj kulturi nameću novi kulturni obrasci. Imamo primer sa jezikom, možemo da prođemo našim ulicama najvećih gradova a da vidimo upravo taj uticaj. Nemate u natpisima „rasprodaja“ ili „snižene cene“, već imate „SALE“, a da ne govorimo o tome da su imena i nazivi prodavnica prvenstveno napisani latinicom i u stranim imenima. Prema tome, naš problem je u nedovoljnoj kulturnoj ukorenjenosti, i jedino onda kada smo isprovocirani mi se setimo, i kada vidimo kuda sve to ide, onda reagujemo“.
Problem je što se odričemo tradicije
On to ilustruje primerom utakmice KK Crvena Zvezda- Himki u Pioniru na Noć veštica prošle godine, kada je Evroliga zahtevala da u skladu sa praznikom bar šest igrača u timu bude prerušeno. Zvezda je na to odgovorila kulturno umetničkim programom jednog beogradskog folklornog ansambla i trubačima.
– Mi živimo u jednom planetarnom svetu, ali je problem u nas u tome što se odričemo tradicije i ono što je bitno, naši praznici na neki način bivaju skrajnuti i oni se marginalizuju, dok postaje središnje i veoma važno ono što se nameće i ono što je moda. Jer svi govore o Noći veštica, a niko ne pominje da mi imamo jedan identičan običaj koga se stidimo i koji ne upražnjavamo, a to su na primer obredne povorke koje su u zimsko vreme obilazile kuće sa istim ciljem. To su činili mladi i deca koji su bili maskirani upravo ovako kao što se sada radi u zapadnom svetu, oni su išli od kuće do kuće i dobijali su darove – podseća sagovornik Sputnjika.
On ukazuje na razliku između dece koja pohode susede u Noći veštica koja u stvari ucenjuju svoje komšije tražeći poklone i slatkiše da ne bi uradili nešto nevaljalo. To je nešto što, kako kaže, govori o pragmatičnosti samog tog rituala, za razliku od naših obrednih povorki gde članovi tog rituala izvode neku predstavu, neki skeč, a onda kao nagradu dobijaju poklon.
Razlika između mentaliteta
„Vidite kako u mentalitetu postoji ta razlika, a mi umesto da insistiramo na tome i da gradimo svoj identitet, mi olako prihvatamo ono što dolazi kao neki input i kao neka moda, i lako se odričemo onoga što je nesumnjivo veća kulturna, mentalitetski rečeno duhovna vrednost za nas od one koja nam se nameće“.
Jovanović naglašava da u Noći veštica više ne igra ulogu strah koji je bio karakterističan za Kelte koji su zaista doživljavali duše svojih predaka i koji su paljenjem vatre imali svojevrstan mistički doživljaj.
– Sada je sve to kostimirano i svako se trudi otprilike da izgleda zastrašujuće u smislu kako to masovni mediji preporučuju. I tu je taj horor deo jedne popularne kulture, i naravno pošto je u pitanju strah sa kojim se lako manipuliše, on se dovodi u vezu sa demonima, sa vešticama i naravno sa đavolom koji je samo središte tog sveta. Ali to nema onu stvarnu religijsku obrednu značajnost, nego mislim da je sve to na nivou dekora. Naravno, tu su i oni koji tumače to ali po meni to rade na jedan površan način, jer ne uzimaju u obzir ono što je suština samog tog obreda o kojoj sam govorio, da je tu u pitanju jedan profani ritual koji ima veoma zanimljive elemente – zaključuje naš sagovornik dodajući da ceo običaj ima dominantnu komičnu stranu čiji je konačni efekat slavljenje glavnog „božanstva novca“.
