Harizmatičnog glumca Ivana Mihailovića publika je zavolela kao kadeta Mirka Klisuru u popularnoj seriji “Vojna akademija”, a zavidnu karijeru gradi u matičnom pozorištu Atelje 212, ali i u Jugoslovenskom dramskom, Zvezdara teatru i mnogim drugim. Igrao je u predstavama “Vasilisa Prekrasna”, “Tom Sojer”, “San letnje noći” i “Slavna Florens”. Glumom se bavi od detinjstva, a prvi put se pojavio na sceni pozorišta “Duško Radović”, a nakon toga kao gimnazijalac glumio na Kamernoj sceni V beogradske gimnazije.
Nakon završenog trećeg razreda srednje škole upisao je Fakultet dramskih umetnosti u klasi Dragana Petrovića Peleta. Harizmatični 33-godišnjak snimio je i kampanju “Biram život”, čiji je cilj bio da se vozačima skrene pažnja na opasnosti vožnje u pijanom stanju. Još kao dete je dobio priliku da igra sa bardovima srpskog glumišta Radetom Markovićem i Brankom Petrić u kultnoj seriji “Metla bez drške”.
Zapažene uloge ostvario je u serijama “Kozje uši”, “Južni vetar”, “Kaljave gume”, kao i u filmu “Skidanje”.
Aplauzi za pamćenje
Ivan Mihailović će ovu 2022. godinu pamtiti po tome što je prvi put gostovao u Americi sa predstavom “Balkan Bordello”
na sceni legendarnog njujorškog teatra La MaMa. Reč je o drami kosovskog pisca Jetona Nezirija u režiji Bljerte Neziraj. Ovaj komad je plod koprodukcije teatra La MaMa, prištinskog teatra Chendra Multimedia i beogradskog Ateljea 212, uz podršku fondacije Moj Balkan.
Predstava je osvojila njujoršku publiku, a odlične kritike u američkoj štampi svedoče o velikom uspehu. Ivan Mihailović koji je jedan od glavnih aktera u ovoj predstavi ne krije oduševljenje.
– Jeton Neziraj je priču vrlo veštim jezikom smestio na Balkan i napisao izvrsnu antiratnu dramu koja se bavi našom istorijom. U Njujorku smo imali vrlo uspešnu i dragocenu turneju, napravili smo značajnu saradnju između različitih umetnika i to je veće od same predstave.
Naš sagovornik ističe da publika na svim meridijanima istovetno reaguje.
– Ono što je savršeno jeste što smo mi u Njujorku dokazali da je umetnost jedna, da ne postoje jezičke barijere i to je glavni utisak koji sam poneo iz Amerike. Gledaoci u Prištini, Beogradu i Njujorku identično se ponašaju i nagrađuju glumce aplauzima, suzama, ovacijama, smehom…
Umetnost objedinjuje sve ljude i u tome je njena moć, uveren je Ivan.
– Dokazao sam sebi ono što sam uvek naslućivao i znao da umetnost briše granice i razlike među ljudima i da zapravo svi mi isti ma koje vere bili i ma koju boju kože imali. Na kraju dana smo samo ljudi koji će završiti u istoj zemlji kada jednog dana skončamo živote. Kao što reče Crnjanski, tu leže paša, prosjak, pas.
Naš sagovornik je predstavu u Njujorku doživeo kao dragoceno iskustvo.
– U Americi sam prvi put igrao predstavu na engleskom jeziku, a igrati na jeziku koji nije tvoj maternji je jednostavno veliki izazov za svakog glumca. Dokazao sam sebi da to mogu, sve to je nagradila kritika “Njujork tajmsa”, nisam naslućivao da ću se jednom naći na naslovnoj strani tog čuvenog lista i da ću čitati odlične kritike o svom radu. Iz Beograda u predstavi sa mnom je igrao i Svetozar Cvetković, kolega iz Ateljea 212.
Srodio se sa Klisurom
Ivan je shvatio da se rad u srpskoj prestonici ne razlikuje mnogo od igranja u bilo kom delu sveta.
– Prvi put sam video Njujork, taj veliki ubrzani grad, koji nikada ne spava i koji nikada ne staje. Čak i u pandemiji korona virusa taj grad je uspeo da se pokreće i pulsira. To je s jedne strane centar sveta, a s druge i nije. Zaključak je da je centar sveta tamo gde se mi nalazimo i shvatio sam da mi moramo malo više da volimo i cenimo sebe.
Nije tamo u dalekom belom svetu bolje, kaže umetnik.
– Ne postoji razlika između nas i njih u zanatskom glumačkom smislu. Ne samo da smo isti, nego smo u mnogim stvarima bolji i to je nešto što je veoma važno i to ne samo u glumi nego u svim oblastima. Nije tamo negde nešto bolje.
Naš sagovornik je publici svakako najpoznatiji kao kadet Klisura iz popularne serije “Vojna akademija”.
– To je bilo pre više od deset godina, ta uloga se desila ubrzo posle moje diplomske predstave na FDU, jer je moje školovanje bilo završeno 2011, a audicija je bila te godine i trajala je više od mesec dana. Bilo je mnogo kandidata za tu seriju. Do poslednjeg kruga bio sam viđen za ulogu Radisava Risovića Risa. U poslednjem krugu sam zamolio produkciju da probam ulogu Klisure koji je u tom trenutku imao samo prezime. Ime Mirko sam mu ja kasnije dao. Sa tom ulogom sam se toliko srodio da imam osećaj da tog čoveka poznajem bolje od samog sebe.
Ivanov susret sa pozorištem desio se vrlo rano i on se, prema sopstvenim rečima, inficirao glumom.
– Kad se jednom zaraziš scenom, nema tog seruma koji tu deluje. Pravio sam kod kuće predstave i terao ukućane da me gledaju. Predstava “Metla bez drške” je prvo snimanje koje sam imao. Moja klasa na FDU je jedna od najuspešnijih generacija. Generalno, svi radimo, neko više na filmu, neko u pozorištu, ali svi imamo posla.
Priroda kao lek
Diplomirao je sa predstavom “Ludi od ljubavi” koju je radio sa koleginicom Tamarom Dragičević.
– Četvrta godina fakulteta podrazumeva završni finalni rad, a profesor Dragan Petrović nam je dao punu slobodu i hvala mu na tome. Dakle, mogli smo da izaberemo koju ćemo predstavu raditi i koga ćemo izabrati za partnera. Tamara i ja smo se bacili u čitanje savremene drame, oboje smo voleli Sema Šeparda i odlučili smo se za njegov komad.
Ivan ima malo slobodnog vremena, ali se trudi da ga iskoristi na što korisniji način.
– Čini mi se da nemam dovoljno života za sve ono što bih želeo da probam. Volim da provodim vreme u prirodi, to je za mene jedan od imperativa. Rad sa zemljom, u bašti me opušta, i to mi mnogo znači. Pored toga volim i druge stvari, tenis, putovanja su dosta značajna za mene, bitno je putovati, kretati se što više u razna mesta, gradove, zemlje.
U epidemiji korona virusa Ivan se okrenuo selu i prirodi.
– Početak korone mi je na neki bizaran način prijao, što je malo apsurdno reći jer je mnogo ljudi umrlo od te proklete bolesti. Ali ja sam na neki način stao, jer sam bio na selu, tri meseca sam bio u bašti, nisam bio zatvoren u četiri zida. Bilo je proleće vreme setve i imao sam mnogo posla na selu. To vreme u prirodi za mene je bilo lekovito, a da me pri tome ne grize savest zašto nisam negde jer nije trebalo da budem nigde, jer ništa ne radi i niko se nigde ne kreće. Pred početak pandemije imao sam 25 predstava mesečno. Član sam Ateljea 212, ali ne igram samo tamo, već i u drugim pozorištima.
Srećan je što je za svoj životni poziv izabrao profesiju koja ga potpuno ispunjava.
– Da nisam glumac, bio bih tužan. Šalim se, postoji mnogo stvari, koje bih voleo u nekim sledećim životima da radim. Zanimljivo je da volim da se bavim alatima, možda bih bio stolar.
Na pitanje gde sebe vidi za 10 godina, Ivan daje interesantan odgovor.
– Uh, što je to zanimljivo i teško pitanje. Vidim sebe u ovom istom poslu, ali i da sam internacionalnu karijeru podigao na viši nivo i da se razvijam kao glumac i umetnik van granica svoje zemlje.
Čudesni susreti u dijaspori
– Gostovao sam u dijaspori, sa predstavom “Slavna Florens” obišli smo pola sveta. Takođe sa predstavom “Hipnoza jedne ljubavi” mislim da smo baš u Frankfurtu bili. Ona standardna tura Austrija, Švajcarska, Nemačka. Poseban događaj za nas glumce je susret sa ljudima u rasejanju, to je posebna nagrada za nas i uvek je pojačana atmosfera. I kod nas i kod publike. Mi želimo da tada budemo najbolji i da se pokažemo u najlepšem svetlu. Jedinstveno je kad odemo u Kanadu, a u publici sedi pola Jugoslavije – priča Ivan.
Daske koje život znače
– Pozorište glumcu ne može da zameni ništa, to je savršena razmena između glumca i publike. Danas su pozorišta u Srbiji puna, sve je veća potreba za živom reči. Opterećeni smo svim mogućim platformama za gledanje filmova, serija, ljudima malo prija kad sednu u salu ugase se svetla, isključi se mobilni telefon. Mi glumci usporavamo vreme koje je veoma brzo – kazuje naš sagovornik.
Ples humanosti
– Zanimljivo je znati i pomerati granice svoga tela. Znamo da hodamo, hajde da vidimo šta još možemo, možda ćemo shvatiti da možemo i da letimo. Dosta svojih uloga radim koristeći sopstveno telo i pokret. U tom šou programu sam nešto naučio, a bitno je što je to bilo humanitarnog karaktera, pa je zadovoljstvo bilo veće – kaže glumac.
