– Evo ovde je, sad ovde a tamo je pre bila, pa gde je sad?
Pratim pogledom kuglicu koja menja mesto i čini mi se da zadatak nije težak. Usledi pogađanje i debeljuškast momak koji se prvi izdvojio iz grupe građana i odvažio da uloži novac dobija opkladu. Grupa zainteresovanih se uvećava, jer prilaze još neki prispeli ljudi, a žena koja se očigledno vraćala s pijace već otvara novčanik. U sledećem krugu "mršavko" dobija nazad onu crvenu novčanicu jer je prvi dobitnik sad nerazumno za sve pogrešio. Svi se čudimo na njegovu laku grešku a on se hvata za glavu dok ga ljudi kore što ih nije poslušao. Udvostručuje se ulog i kuglica ponovo vršlja čas ispod jednog čas ispod drugog plavog poklopca. U džepu imam 10.000 dinara da platim školarinu učenika u privredi za godinu dana.
– Imaću 20 ako pogodim!
Javlja mi se đavolji glas iznutra i počinjem da ispravljam izgužvane krajeve svoje crvene novčanice dok se meškoljim i premišljam, mada bih se zakleo da znam gde je rešenje. Mladić je ostavio kuglicu ispod jednog od tri poklopca ustao i okrenuo se publici, ne prestajući da priča. Išao je od jednog do drugog posmatrača i unosio im se u lice tražeći novu, veću opkladu.
– Oćete vi, gospođo? Da uduplimo gospodine?
Sad se približava penzioneru u teškom sivom kaputu, koji decidirano tvrdi da sigurno zna gde je okrugli zamotuljak! Usput se neoprezno odvaja malo više od mesta gde stoje šibice, a drugi momak iz gužve prilazi na prstima i obema rukama otkriva dve šibice odjedanput tako da samo zaneti šibicar ne vidi prevaru! Ispod njih nema kuglice! E sad je sve jasno i svi su radi da se klade na sigurno, da je kuglica ispod one treće neotkrivene šibice u sredini na koju penzioner za svaku sigurnost stavlja svoju izglancanu cipelu i otvara novčanik.
– ‘Oćeš da uduplimo?
– Dajte pare svi ovde kod mene.
Prijavljuje se prvi igrač koji je već dobio poverenje prisutnih, jer ga svi žale kako je glupo izgubio pare i dobija ulog najpre od mršavka, pa posle i od ostalih. Lak dobitak je tako izvestan pa se i ja najzad odlučujem da uduplim svoj imetak. Međutim, neko me iznenada povuče za rukav.
– Ti nemoj da igraš.
Dečko sa kačketom koji je sve vreme tu stajao i živo pričao sa svim potencijalnim igračima sad se izvukao iz gomile, prišao mi sa leđa i obratio mi se tihim, ali ledenim glasom. Pokušao sam da kažem nešto u prilog moje, navodno dobre odluke, ali on me grubim pogledom više nego rukom, otrgnu van gomile. Usput je diskretno zaustavio jednog vojnika, rešenog da zaradi, na sličan način kao što je i mene. Kada su sve pare legle kod pouzdanog debeljuce, šibicar usporenim pokretom otvori treći, nama neotkriveni poklopac. Uzdah!
Nema kuglice! Gde li je?
Sad spretni igrač šibicama otvara jedan od ona dva poklopca gde smo svi lepo videli da kuglice nema. I gle čuda, tamo je!
– Pa kako ?
Vrišti zacrvenela žena.
– E svaka ti čast majstore kad umeš, neka si dobio. Bravo!
Smiruje atmosferu među šokiranim građanima penzioner u grombi kaputu dok pare menjaju vlasnika. Igrači su zbunjeni, očigledno izigrani, mada još ne znaju kako, a nijedan nema snage da kaže da su VIDELI da mala loptica nije bila tamo gde je sad! Pritiskam šakom novac u svom džepu, srećan što sam jednu lekciju na putu ka školi i na ulici upravo naučio. Ljudi se ćutke i brzo udaljavaju odlazeći sa mesta gde su nakratko bili neke druge osobe. Žure svojim kućama i radnim mestima da ponovo budu dobri, cenjeni i pošteni sa malo manje novca u svojim novčanicima i džepovima, ali Bože moj. Vojnik otpozdravi vojnički a onda i ja mahnuh dečku sa kačketom, koji se nervozno osvrtao.
