Slobodan Bogomirović iz Roande kod Svilajnca, koji se sa suprugom Dragicom s privremenog rada u Švajcarskoj vratio u zavičaj pre četiri godine, kaže da nema ničeg lepšeg od njegove kuće.
U Roandu su i dok su radili dolazili kad god su mogli. Sina Gorana nisu hteli da odvedu u tuđinu, a kada se oženio Gordanom i kada su dobili unuke Aleksandra i Nikolu, još više su bili rešeni da ostanu na imanju i da im nikada ne dozvole da rade u stranoj zemlji.
– Od devizne ušteđevine sagradili smo kuću i odškolovali sina, ali težak je to hleb. Goran je završio trgovaču školu, radio je u robnoj kući, a pošto je ona propala, sa snahom je malo radio privatno, a sada rade kod kuće. Kada smo Gordana i ja otišli u penziju, ni trenutak se nismo razmišljali da ostajemo u Švajcarskoj, jer nismo videli nijedan razlog zbog koga bismo ostali. Nema ničeg lepšeg od zavičaja – iskren je Slobodan.
On i Dragica su od 1980. godine radili kao sezonci u Štadu. Bio je to grad u kome je bilo 36 meštana Roande, jer su jedan drugog “vukli” i zapošljavali. Kada su dobili vize, neki su otišli u Cirih, neki u Ženevu, a neki u Bern. Jednostavno, išli su za boljom platom. Dragica i Slobodan su prešli u Cirih. Ona je radila u hotelu, a on je dve godine radio u magacinu, a potom 18 godina na aerodromu u Cirihu.
– Iako ne moram više da radim, imam bašticu na potezu Branevac-Valoga. To je kraj u kome sam odrastao. Moji baka i deka ovde su imali kolibu u kojoj sam boravio dok god su mi to vremenski uslovi dozvoljavali. Čak sam i u školu išao odavde, iako sam do nje morao da pešačim tri kilometra. Ovde je i moj dobar prijatelj Živoslav Živanović sagradio mlin i brvnaru, pa se često okupljamo sa ostalim prijateljima. Družio sam se i u Švajcarskoj, ali potpuno je drugačije kada se okupljamo na rodnoj grudi – iskren je naš sagovornik.
Slobodan u baštici uzgaja pasulj, paradajz i lubenice, a naročito je ponosan na voćnjak pored kuće, u kome je zasadio 150 stabala svakojakog voća.
