Trinaestogodišnja Martina Bošković iz Frankfurta dobro govori srpski, ali joj ne pada na pamet da izostane sa nastave na maternjem jeziku. Za nju je to najveća radost i zato svake nedelje jedva čeka njen početak.
– Ne mogu da dočekam časove dopunske nastave srpskog jezika. Uvek se zabavljamo na časovima i učimo nešto novo o Srbiji. To su razne zanimljivosti, a osim toga spremamo recitacije i predstave – kaže Martina za “Vesti”.
Učesnica Svesrpskog dečjeg sabora iz Nemačke ističe da je ljubav prema našem jeziku stekla u kući zaslugom svojih roditelja.
– Moji roditelji su uvek insistirali da se kod kuće govori srpski jezik. Kada se nekad zaboravim i tati se obratim na nemačkom jeziku, on kaže da me ništa ne razume, pa se ja odmah vratim na srpski jezik. To je njegov način da me natera da govorim samo na srpskom kod kuće kako ne bih zaboravila maternji jezik – objašnjava devojčica iz Frankfurta.
Ona često dolazi u Niš kod familije, pa nije izgubila vezu sa zavičajem i korenima. Ovog puta povod je bio malo drugačiji, baš kao i društvo.
– Do sada se uvek dolazilo na raspust. Vreme sam posvećivala familiji i drugaricama iz Niša. Sada sam došla u Beograd na ovaj Sabor i tu sam da bih se družila sa svojim vršnjacima iz svih delova sveta. Nikad pre nisam ni razmišljala koliko srpske dece ima u raznim zemljama. Baš sam oduševljena – ne krije Boškovićeva.
U Beogradu ju je ugostila Tijana. Martina kaže da su njih dve brzo shvatile da su slične i da će biti dobre drugarice.
– Obe volimo da igramo i pevamo. Imamo isti karakter, tako da smo odmah “kliknule”. Bila sam uzbuđena kada sam putovala. Pitala sam kakvi li će biti moji domaćini, ali nisam imala razloga za brigu jer su Tijana i njena porodica divni prema meni – kaže Martina.
Na nju je poseban utisak ostavila poseta Hramu Svetog Save. Pravoslavlje je, kako ističe, sastavni deo njenog života otkad zna za sebe. Ono što će pamtiti svakako je i prilika da na Saboru upozna predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
– Za mene je to posebna čast. Predsednik države sigurno ima puno posla, a on je odlučio da neko vreme provede sa nama i da nam učini ovu posetu Srbiji drugačijom. Baš sam se osećala posebno. Imala sam priliku i da lično razgovaram s predsednikom. Pričali smo o tome šta mi se ovde dopalo, o dopunskoj nastavi, a pitao me je i kakav sam đak. Bilo je tu još nekih interesantnih tema, ali neka nešto ostane i moja tajna – kaže Martina, koja je iz Srbije ponela toliko utisaka da jedva čeka da ih podeli sa roditeljima i mlađom sestrom Emilijom.
Zavičaj miriše na bakinu kuhinju
– Moj tata Saša i ja smo rođeni u Frankfurtu. Tatini roditelji su iz Makedonije otišli za Frankfurt. A mama Tijana je rođena u Nišu, tako da su raspusti posvećeni jugu Srbije. Dok se još vozimo, baka javlja da se paprike krčkaju. To je tradicija koja se nikada ne preskače, a nama svima je to omiljeno jelo jer nas asocira na dolazak – objašnjava simpatična učesnica Sabora iz Nemačke.
Video maminog i tatinog idola
Nikola Dobrić (11) stigao je na Svesrpski dečji sabor sa svojim drugarima iz daleke Australije. On je nakon 10 godina ponovo zakoračio na zemlju svojih predaka.
– Došao sam u Srbiju nakon deset godina i osećaj je neverovatan. Ja sam rođen u Sidneju, a moji roditelji su se ovde upoznali i zajedno potražili bolji život na drugoj strani planete. Nakon druženja u Beogradu i Tršiću iskoristiću priliku što sam ovde da posetim baku i deku u Somboru. Oni mi mnogo nedostaju – govori Nikola.
Prijem kod predsednika pamtiće ceo život. Ipak, u srcu ovog dečaka posebno mesto ima junak detinjstva njegovih roditelja Minja Subota.
– Priredba koju su nam priredili domaćini prvog dana bila je predivna. Za mene je najupečatljiviji bio Minja Subota o kome sam slušao priče svojih roditelja. Oni su njega voleli kada su bili mladi, a sada sam ja imao priliku da ga vidim i čujem uživo – kaže Nikola za “Vesti”.
Njegova porodica trudi se da očuva korene iako živi daleko. Redovno odlaze u crkvu i na časovima uče o srpskom jeziku i tradiciji.
– Prvi put sam posetio Tršić. Na časovima srpskog jezika koje pohađam dosta sam naučio o Vuku Stefanoviću Karadžiću. Biti na mestu odakle je on potekao nesvakidašnji je doživljaj. Srpski jezik sam učio od roditelja, trudimo se da u kući govorimo na maternjem jeziku. Sa svojim bratom i sestrom idem na časove gde sam naučio mnogo toga o kulturi i običajima. Često se okupljamo u crkvi, slavimo naše praznike, a za Uskrs zajedno farbamo jaja. Sve to čini da ne zaboravimo našu zemlju Srbiju – objašnjava ovaj dečak.
