Nismo imali šta da jedemo!

Markos Tavares (30) je tipičan primer kako se s mnogo truda i talenta može izaći iz siromaštva i teškog života i stići do Lige šampiona.
Odrastao je u siromašnom delu Porto Alegrea u Brazilu, u veoma teškim uslovima. Počeo je da igra fudbal sa devet godina u Internasionalu, a ovog leta upoznala ga je čitava Evropa jer je bio najzaslužniji za plasman Maribora u Ligu šampiona. Ova tema posebno je zanimljiva i za Srbiju, s ozbirom na to da je Markos Tavares najplaćeniji igrač slovenačkog šampiona i da zarađuje, kako je rekao sportski direktor ovog kluba Zlatko Zahovič, 100.000 evra godišnje. Dakle, mnogo manje od stranaca koji su bili u Partizanu i Zvezdi, a nisu ostavili gotovo nikakvog traga.
Tavaresova priča je bajkovita, a on je ispovest dao slovenačkom portalu Ekipa24.
– Moji roditelji nisu imali lagodan život. Bilo je veoma teško jer nismo imali dovoljno hrane. Znali smo da jedemo neku vrstu krekera koju je moja mama spremala za doručak, ručak i večeru – kaže najmlađi od troje dece u porodici.

Životni uslovi nisu ga sprečili da se bori i napreduje u sportu koji najviše voli, ali naglašava da je život u pojedinim trenucima bio veoma težak, gotovo nepodnošljiv.
– Nisam imao krevet, nas petoro je spavalo na podu sobe koja je bila veoma mala. Od drugog dela kuće bili smo razdvojeni zavesom, nismo imali zid. Često smo bili gladni, a za obrok bismo dobili samo paradajz i malo soli – priseća se danas najbolji golgeter u istoriji Maribora sa 124 gola.
Sledeća stanica u njegovoj karijeri bio je Gremio, gde je upoznao Ronaldinja.
– Bili smo u kontaktu, ali se više ne čujemo. Svako živi svoj život. Za razliku od njega, nikada nisam znao da se nosim s noćnim životom, izlascima i ženama, i to je uvek negativno uticalo na moju igru, dok njemu to nikada nije smetalo. Imao sam 17 godina i sve je to bilo previše za mene.
Život u siromaštvu nosi i neke druge opasnosti za svakog mladog čoveka.
– Polovina mojih prijatelja iz detinjstva je ili u zatvoru ili je mrtva. I ja sam bio mnogo puta u iskušenju da odem nešto da ukradem ili da probam kokain, pušim travu, ali su me prijatelji odvratili od toga zato što sam trenirao fudbal i bio talentovan. Nisu mi dali da krenem stranputicom. Mislim da Bog pazi na mene.
Tavares je izneo i zanimljivu priču o putu koji ga je doveo pravo do crkve.
– Uvek sam voleo školu, ali zbog fudbalskih obaveza nisam uspeo da je završim kako sam hteo. Kad mi se ukazala prilika, upisao sam studije teologije. Inače, moja supruga i ja smo osnovali Međunarodno društvo Kairos (koje je, zapravo privatna crkva) i sada imamo oko 50 članova. Svakog petka dajemo bogosluženje, a potom održavamo sastanke. Cilj je da pomažemo jedni drugima, naročito u kriznim trenucima, delimo pomoć u hrani i odeći, a naročito obraćamo pažnju na majke bez krova nad glavom. To je i moj način da zahvalim Sloveniji – kaže brazilski fudbaler na privremenom radu u Sloveniji.