Postoje pozivi koji se ne odbijaju. Ljudi vole da kažu: “Barsa zove samo jednom”, navijači Real Madrida isto govore za njihov klub… Nije ni Barselona, nije ni “kraljevski klub”, već Crvena zvezda – za bivšeg reprezentativca Jugoslavije, Žikicu Milosavljevića, to je bio poziv koji se ne odbija.
Nikada, pa ni onda kada voljeni klub “jednom nogom” srlja ka nižem rangu, kada bi mnogi pobegli “glavom bez obzira”, Žikica se prihvatio “vrućeg krompira” ne obećavajući čuda, već samo rad. Ko zna kako bi se završila “nemoguća misija” novog rukometnog stručnjaka da prvenstvo koje je prekinuto zbog korona virusa nije završeno “za zelenim stolom”. Niko nije napustio elitno društvo, pa će se crveno-beli i od septembra ponovo takmičiti u društvu najboljih.
– Moja želja je i ranije bila da se vratim u Ljutice Bogdana. Nekako se pogodilo, kada sam završio temu “Brčko”, otvorilo se pitanje Crvene zvezde. Ipak, klub je već bio u pregovorima sa Radanom, Peruničić mi je kasnije rekao da nije ni znao da bih došao, jer je mislio da imam čvrst ugovor u Bosni – počinje priču za “Vesti” Žikica Milosavljević.
Sudbonosni ručak
Dakle, trebalo je da se poklope kockice?
– Čujem da je Radan podneo ostavku… Igrom slučaja bili smo na ručku, neka “stara” ekipa: Dragan Škrbić, Nenad Peruničić, Vlada Radulović i ja. Pitam Nenada šta je sa Zvezdom, a on mi odgovara: Nisam hteo da te zovem u ovom trenutku. Pitam, koji je to trenutak? Pa, kao loše je, opstanak je pod znakom pitanja i sad, kao, ti preuzmi. Odgovorim mu da je sada odličan, pravi trenutak. Odmah smo zvali Ognjena Kajganića, ušli u procedure. To je bio četvrtak, propustio sam utakmicu sa Obilićem, jer nisam hteo da dođem u petak i u subotu vodim tim.
Za vašu generaciju kažu da je mogla više na reprezentativnom nivou. Zna da se provuče i ono “gubitnici”, valjda zbog dva izgubljena polufinala?
– Analizirajući kroz godine igranja, odnosno otkako sam postao trener, gledam na to iz nekog drugog ugla. Mnogo je bilo problema, ne unutar samog nacionalnog tima, već oko njega. Organizaciji koja nas je pratila, pored toga što se RSS trudio da sve obezbedi, stalno je nešto nedostajalo. Oprema je stizala kasno, dnevnice, putni troškovi su kasnili, veličine opreme su stizale pogrešne, patike stignu dan pred utakmicu… Igrajući za reprezentaciju, ti si u fazonu “ma, pusti”, “ma dobro je”, “daj da odigramo”, međutim, kasnije, studirajući i srećući se sa psihologijom sporta, pripremom sportista, shvatio sam da neke probleme koje imaš tamo, neko mora da reši. Ne možeš da izađeš na teren i kažeš “pusti sad patike” a znaš da imaš one koje su broj veće i da te to poremeti u toj meri da pogodiš stativu, ili da zgaziš liniju, ili da izgubiš jedan razlike, a ne igraš nerešeno. Sve to uticalo je na onaj mali detalj, koji je potreban da uđeš u finale.
Kao da vas ljute te priče?
– Nisam baš saglasan… Dobro, mogli smo više, ali ljudi tako misle, ne znajući kakvi su nas problemi pratili. Jedna grupa putuje avionom pre podne, druga stiže po podne. Gde to ima? Sve je to bilo uslovljeno situacijom u RSS, nije bilo novčanih sredstava, ni Zakona o sportu, gomilom nekih stvari. Ne kažem da drugi sportovi nisu imali takve probleme, ali naš najveći problem bio je organizacionog tipa, koji mi nismo shvatali, jer smo imali ogromnu želju samo da igramo.
Peruničić bez patika
Sećate li se nečega konkretno?
– Odemo 1999. u Grčku, da bismo izbegli bombardovanje, odnosno pripremamo se za SP u Egiptu. Nenad Peruničić stiže iz Kila. Dan pre dolaska razgovara sa ljudima iz Saveza i kaže: “Hoću da me čekaju patike taj i taj broj!” Dođe na trening, patika nema! On ima 70 pari kod kuće, ali nije poneo! Dolazi na trening reprezentacije, očekuje torbu sa opremom, ide na Svetsko prvenstvo! Tada sam mu rekao: “Daj, čoveče, imaš 100 pari kod kuće, nisi mogao da poneseš jedne za trening.” Sa ove tačke gledišta, 20 godina kasnije, dajem mu za pravo. Treba da ti obezbede patike, dolaziš na pripreme državnog tima!
Šta je najveći problem našeg rukometa?
– Od 1995. kada sam ušao u reprezentaciju, dok je Zoran – Tuta Živković bio selektor, do 2006. kada sam odigrao poslednji meč kod Veselina Vujovića, promenio sam 15 puta trenera! Imena su se ponavljala, ali su se dešavale promene. Zoran Živković, Jovica Elezović, Ljubomir Obradović, Branislav Pokrajac, Veselin Vujović, Veselin Vuković, Zoran Kurteš… Deset imena su se promenila za deset godina! O čemu mi onda da pričamo? Od 2012. kada je Vuković osvojio srebro, promenili smo šest-sedam selektora. Šta da očekujemo? Videćemo kako će sada biti.
Najdraži mečevi u reprezentaciji?
– Nekoliko mi je ostalo upečatljivo. Kvalifikacije s početka moje reprezentativne karijere, mečevi u Pioniru 1995. protiv Francuza, Belorusije i Belgije. Evo, naježio sam se. Imao sam malu minutažu, ali sam u svakom petominutnom-sedmominutnom igranju napravio dva-tri sjajna poteza. Posebno što je u to vreme rukomet bio u ekspanziji, posle okršaja protiv Teke, Borbe iz Lucerna, kada je Pionir bio pun. Interesovanje se nastavilo kroz reprezentaciju. Ti mečevi mi se ubedljivo najviše “vraćaju”. Kasnije sam bio standardan. Kada sam na SP 2001. gde smo sa Pokrajcem osvojili bronzu bio član idealnog tima, bio sam iznenađen. U redu, imao sam kontinuitet dobrih partija, zato sam proglašen za najbolje desno krilo, ali mi nijedan meč nije ostao upečatljiv. Kao gorak ukus, ostala je utakmica na SP u Tunisu, 2005. protiv Hrvata. Taj okršaj nas je izbacio iz polufinala. Da smo postigli taj jedan gol, bili bismo polufinalisti. Gorko, pošto smo igrali za peto mesto, a imao sam utisak da možemo do finala.
Nije bilo nameštanja
Kada ste spomenuli svetsku smotru u Tunisu, za nju se vezuje i duel protiv Katara, na startu šampiona. Pričalo se da ste “igrali za kladionicu”?
– Niko od nas konkretno nije tražio da igramo “na rezultat”, ali nam je složena priča, pa ko je kako shvatio. Mislim da je ta utakmica mnogo uticala na naša razmišljanja, na dalji tok, na svakog od nas, svako je imao neku viziju o tome. Smatram da je imalo uticaj i na sledeći susret, da izgubimo od Egipta, ali ostanemo u igri, da nam protiv Hrvatske i bod bude dovoljan za polufinale. Da smo normalno igrali sa Katarom, slupali bismo Egipat i meč sa Hrvatskom bi nam bio nebitan. Onda je usledila 2006. i krah reprezentacije.
Šta treba da se desi da se ponovi “ona Zvezda”, koja je igrala protiv Teke?
– Posle tog dvoboja, bilo je godina, gde su se u Beogradu pojavljivali mnogi dobri klubovi, poput Pivovarne Laško, Partizan je igrao protiv Nidervirsbaha, Sjudad Reala… To je bilo do 2005/2006. Da bi se to ponovilo, moramo prvo da imamo jaku Zvezdu i jak Partizan. To je neophodno za rukomet, pošto se onda stvara jedan pravi derbi. Za to je potrebno da Savez ili država stane uz klubove, da bi se stvorila jedna sportska varijanta, poput Zagreba u Hrvatskoj, da sve što je kvalitetno igra u jedan, ili dva kluba i da odatle mi crpimo reprezentativce, koji su nam neophodni za neke veće uspehe nacionalnog tima.
Šta očekujete od promena u reprezentaciji?
– Dovođenje stranca može imati rezultat samo ako mu se da vreme. Mora da ima kontinuitet, dve do četiri godine, da bi napravio sistem. Ono što sam čuo i pročitao iz novina, jasno je svi imamo neku takvu ideju, znamo kako treba da izgleda, ali niko nije dobio to vreme, koje je dobio Đerona. Nadam se pomaku, ako se bude sprovodila ideja u meri u kojoj on traži. Cilj je da svako sledeće takmičenje imamo bolji rezultat. Za to je potrebno vreme, posebno sada, jer nismo dobili vajld kartu za SP u Egiptu. U čemu je poenta da se igraju tri utakmice i eliminacija posle prvog kruga? Pa, bolje da ne igramo. Možda je i dobro što nismo dobili vajld kartu, iako je SP lakše… Ostali smo bez Abutovića, bez Šešuma, izbacili su Petra Nenadića. To su rukometaši koji zaslužuju da igraju, ali su izgubili motiv i energiju. Neće niko da igra i ispada u prvom krugu – zaključuje Milosavljević.
Oproštaj u Šapcu
Žikica je posle pet godina u Ljutice Bogdana, otišao u Sloveniju, najpre u Prule iz Ljubljane, a zatim u Pivovarnu Laško. Sa Celjanima je 2004. osvojio Ligu šampiona. To nije bio jedini evropski trofej u igračkoj karijeri našeg bivšeg reprezentativnog desnog krila. Sa Valjadolidom je trijumfovao u Kupu pobednika kupova 2009. Pored Valjadodila, igrao je i za Teku Kantabriju, a bio je i član Dinama iz Pančeva, Bosne, Kolubare i šabačke Metaloplastike, gde je završio karijeru.
Kup sa Zvezdom jedan od dražih pehara
Milosavljević je, kao igrač, proveo u Ljutice Bogdana pet godina. Već u prvoj sezoni stigao je do trofeja Kupa Jugoslavije. Naredna sezona, 1995/96. upisana je zlatnim slovima. Osvojena je dupla kruna i u Srbiji se igralo polufinale Kupa pobednika kupova. Plasman među četiri najbolje ekipe ostao je najveći uspeh crveno-belih na evropskoj sceni.
– Liga šampiona mi je definitivno najdraži trofej. Pored toga, svakako prvi kup sa Crvenom zvezdom, posle šest-sedam meseci u klubu.
Ko je dao pravo Vojvodini da ne igra u Ligi šampiona?
Godinama titula stanuje u “srpskoj Atini”?
– Novi Sad nije rukometni grad. To što rade Novosađani je divno, ali oni u SEHA ligi nemaju publiku. Imali smo priliku da gledamo Vojvodinu u Ligi šampiona pred jedva 3.000 ljudi u Spensu. Mislim da moramo da vratimo derbi Beograda, da bi stvari profunkcionisale. Uz poštovanje prema Vojvodini, koja ima sjajne uspehe poslednjih godina, ali pitao bih, zašto ne igra Ligu šampiona? Čak iako neki klub bude želeo da učestvuje u Ligi šampiona, neće moći. Ispali smo iz svih takmičenja, sistem se promenio. Potrebno je pet godina da se dođe do elite!
Razočaran u Celjane
Gde ste veća rukometna zvezda, u Srbiji ili u Sloveniji?
– Još sam u Srbiji. Veoma sam razočaran odnosom Celja Pivovarne Laško prema meni. Otkako sam otišao, niko me iz Slovenije nije zvao. Od osvajanja evropskog trona prošlo je 16 godina i bile su tri lepe prilike da se okupimo, jubileji za pet godina, 10, prošle 15, niko se nije udostojio da zove, da odigramo revijalnu utakmicu. Prošle godine sam, recimo, bio u Celju, na oproštaju Luke Žvižeja i Uroša Zormana. Igrali smo utakmicu, bilo je sjajno, bio sam u toj dvorani, ali nisam imao čak ni želju, ali ni poziv od kluba da se pojavim, budem gost. Luka je već tada bio član Pivovarne Laško, kao koordinator mlađih selekcija, znali su da dolazim. Malo sam razočaran, ali to ne može niko da mi oduzme. Deo sam istorije i najvećeg uspeha, jer posle naše generacije niko nije ponovio uspeh i pitanje je kada će se to ponovo desiti. Do tada će se pričati o nama.
U Zvezdu na “prevaru”
Zanimljiv je bio dolazak Milosavljevića u Crvenu zvezdu.
– Došao sam iz Kumanova. Tamo sam otišao samo da vidim kako je van Pančeva i da se, na neki način, oslobodim Dinama, koji je stavio “šapu” nekim dugogodišnjim ugovorom. U Makedoniju sam otišao uz neko nenormalno obeštećenje, koje je tadašnji Ševro Kumanovo platio. Pošto sam sve sam radio, ja sam i tamo potpisao četvorogodišnji ugovor. Međutim, Kumanovo nije imalo interes da igra neku ligu, krenulo da se raspada. U tom periodu zvali su me Vardar i Metalurg, ali je i Ševro tražio neke ogromne pare na ime obeštećenja. U to vreme, u Pančevu, zove me Ljubomir Obradović, moj trener iz Dinama,koji me je uveo u prvi tim. Za njega, znači, sve.
I?
– Pita me, mali, da li bi ti došao u Crvenu zvezdu? Ih, kako ne bih… Pričalo se i ranije o tome, ali nikako da dođe do realizacije. Kaže, on je trener, Mladen Laković direktor, da se pravi neka lepa priča, rekoh dolazim, samo ne znam kako ću da sredim ovo sa papirima. Odveo me kod Lakovića, kaže on prepusti papire nama. Dogovorimo se mi sve. Oni pošalju zahtev, to ode kod čuvenog Milana Valčića i Valča kaže “ovo će da bude problem, ali nema problema”. Šta je bila caka? Pošalješ zahtev za ispisnicu, oni moraju da odgovore u određenom roku, ako ne odgovore, to ide na EHF i postaješ slobodan igrač. Tako i bude. Bukvalno smo se tresli dok to nije prošlo. Pošto je Kumanovo bilo u raspadu, niko iz kluba nije gledao pošto, niti je znao za caku. Zove me gazda, jao bre, čoveče, prešao si me. Hteo sam da ostaneš. Tako sam došao u Zvezdu, bez obeštećenja. Nekada u sportu moraš da imaš sreće, da bi se sve poklopilo – smatra Milosavljević.
