Svaki puta kada razgovaramo o kamatama na stambene kredite nekako nam je svima drago da su iste na istorijski niskom nivou. Niže kamate znače niže rate, mogućnost da se pozajmi više novca, kupi vrednija nekretnina…
Stiče se utisak da politika niskih kamatnih stopa nema negativnu stranu. Ipak, kada analiziramo neke druge faktore, dolazi se do zaključka da nije sve ružičasto.
Pre svega, kada su kamate ovako niske to pored ostalih faktora nekako po inerciji navodi ljude da se zaduže više, nego da su kamate na višem nivou. Niske kamate utiču na povećanu tražnju, što znači podizanje cena nekretnina. Lepo je to, ima tu i drugih faktora koji utiču na povećanje cena nekretnina, kao što su nove migracije, inflacija, poreske olakšice za investitore i slično.
Dalja prednost je bogatstvo do kojega ljudi dođu preko porasta vrednosti nekretnina. Međutim, kada zanemarimo na trenutak investitore, veće cene ne znače samo nešto dobro, jer za nekretninu određenih karakteristika, koja odgovara vašoj porodici za život, morate platiti više nego što bi platili da do, dobrim delom veštačkog porasta, nije došlo.
“Bejbi bumersi“ u žiži
Sigurno ste čuli za pojam “bejbi bumer“, a najverovatnije da znate da su to svi oni koji su rođeni između 1946. i 1964. godine. Skoro pa svaki četvrti stanovnik našeg kontinenta spada u ovu kategoriju, dakle radi se o značajnom broju ljudi koji ulaze u penzijske godine.
Makro-ekonomski gledano ta generacija, kako godine prolaze, prestaje da radi, da privređuje i počinje da živi od minulog rada, nekog oblika ušteđevine. Neretko ljudi štede u novcu što je pogrešno jer novac odavno nema podlogu u zlatu, a bojim se ni u čemu “opipljivom“. To obezvređivanje novac je bilo prikrivano kamatom koja je nadoknađivala gubitak njegove vrednosti.
Sada kada imamo izrazito niske kamate, pored svega navedenog, imamo još jednu negativnu implikaciju za penzionere tj. ljude koji imaju svoju ušteđevinu u novcu. Ta ušteđevina im praktično ne donosi ništa. Kao što smo pomenuli u jednom o prethodnih brojeva “Vesti“, kada su kamate bile više, ljudi su imali preko 5% na godišnjem nivou za svoj novac oročen u banci. Od toga se moglo lepo živeti, naročito ako je ušteđevina bila značajna. Ipak, ta vremena su iza nas.
Imajući u vidu zakon spojenih sudova, stiče se utisak da se u celom svetu sa niskim kamatnim stopama čekalo, sve dok “bejbi bumersi“ ne dođu u penzijske godine kada im se za njihov novac daje malo ili ništa. Kao da nismo ni primetili šta se u stvari desilo, pa me ovo asocira na narednu priču.
Priča o cariniku
Ide čovek preko graničnog prelaza i na biciklu gura džak. Carinik ga zaustavi i pita šta se to nalazi u džaku. Čovek odgovara: “Pesak“. Carinik pusti čoveka da pređe granicu. Sledeći dan ista situacija. Ide isti čovek i na biciklu vozi džak. Opet ga carinik pita šta je u džaku, a čovek odgovari da se radi o pesku. Ovog puta, carinik posumnja u priču i naloži da se džak otvori. Međutim, unutra je bio samo pesak.
Treći dan ista priča. Ovaj put carinik naruči da se izvrši analiza peska. Urade oni i to, kad ono stvarno u džaku pesak i ništa drugo. Sledećih 4-5 dana ista priča, uvek otvaraju vreću i u njoj je stalno bio samo pesak. Carinik poludi i pozove čoveka na stranu i kaže mu:
– Slušaj, radim ovaj posao 30 godina i znam da nešto švercuješ! Evo, potpisaću ti da te više neću ni pitati ni zaustavljati samo da mi kažeš šta švercuješ, jer ne mogu da spavam.
– Bicikle – odgovori čovek i produži dalje preko granice.
