Poslednje dve decenije Božidar Đurković je proveo na funckijama u Rukometnom savezu Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i naposletku samo Srbije. Za njega se vezuju mnoga takmičenja, organizovana u našoj zemlji, uspesi na reprezentativnom planu, ali i reputacija koju srpska kuća rukometa ima, u evropskom i svetskom društvu. Od prošle godine nema zvaničnu ulogu u srpskom rukometu, ali ima u EHF. Odnedavno je postao i predsednik SEHA lige.
– S obzirom na to da imam dosta obaveza u EHF, odnosno u Takmičarskoj komisiji pod čijom su ingerencijom i nadležnosti Evro-kupovi, EP, nisam se baš otimao za funkciju u regionalnom takmičenju. Međutim, sve zemlje članice SEHA lige su tražile da ja budem novi predsednik, umesto Mihajla Mihajlovskog – priča Đurković u razgovoru za “Vesti”.
Vremešni Makedonac je dosta uradio za regionalnu ligu?
– Nisam od onih koji pljuju prethodnika, menjaju sve iz korena, naprotiv, smatram da je Mihajlo odlično radio. On je ozbiljan, korektan čovek i mislim da treba da nastavimo ono što je on započeo. Mihajlovski je, inače, dobio funkciju počasnog predsednika SEHA lige, što mi je drago, jer čovek koji je ceo život u rukometu to i zaslužuje. To je pod brojem jedan, pod dva, jedna takva liga, koja okuplja klubove iz okolnih zemalja je dobra stvar. Neke druge priče, poput onih zašto da se razvija regionalni rukomet, a ne nacionalni, je besmislena. Ona ne remeti i ne šteti domaća takmičenja. Uostalom, srpski klubovi su tražili da igraju našu, SEHA ligu i Evro-kupove.
Samo dobit od SEHA liga
“Jadranski” šampionat okuplja rukometni krem?
– U ovom takmičenju imate klubove kao što su Vardar Skoplje, Zagreb, Vesprem, Tatran Prešov, koji su stabilni učesnici Lige šampiona, Lige Evrope, Kupa EHF. Kad imaš takve timove u ligi, ne možeš da ne budeš zadovoljan. Smatram da je SEHA liga takmičenje koje je možda odmah posle Lige šampiona, ili paralelno sa Ligom Evrope, jedno od najjačih evropskih. Svakako, pokušavamo da je još unapredimo. Mislim da je liga, pre svega, dobra za srpske klubove, zato što obično mlađi igrači koji učestvuju u njoj imaju samo korist. Nije isto kada rukometaš igra protiv nekog slabijeg kluba, ili u SEHA ligi protiv Vesprema, koji je ne znam koliko godina već siguran učesnik fajnal-fora, ili Zagreba, koji obično dođe do osmine finala, četvrtfinala, ili Vardara, dvostrukog šampiona Evrope. Benefiti koji mogu samo da znače klubovima i tim igračima u nekom daljem napretku.
Ove sezone učesnici takmičenja su Zagreb, Nekse, Pelister, Vardar, Tatran Prešov, Motor Zaporožje, Vojvodina i Partizan. Kakvi su planovi?
– Imamo osam klubova koji će učestvovati, a treba razmišljati o ekipama iz BiH, Slovenije i, ove sezone je postojalo ineteresovanje Rumuna. Zbog situacije u Ukrajini, zapravo vojne operacije, ne igra Brest, njega smo “ispustili”, a bio je stabilan učesnik Lige šampiona. Očekujem da se, kad se situacija smiri, priključi Brest i još neko odande. Sponzor, koji stoji iza SEHA lige i to operativno rukovodstvo, sa direktorom Sinišom Ostoićem, rade dobar posao.
Fajnal-for za ponos
Završnica regionalnog takmičenja je nešto čime bi mogao svako da se ponosi?
– Kada uporediš fajnal-for SEHA lige sa onim Lige šampiona u Kelnu, kad je u pitanju taj kompletan marketinški i šou-program, ništa mi ne zaostajemo za onim što pravi Evropa. Mislim da je F4 u rukometu nešto najbolje što može da se desi u bilo kom sportu, jer to što se godinama organizuje u Kelnu je vrhunac – rasprodate dvorane, 20-21.000 gledalaca, sve što se dešava okolo, čitav niz aktivnosti. Ako ti, kao SEHA liga imaš takav proizvod, koji je za nijansu slabiji, jer se igra u manjim dvoranama, onda možemo da kažemo da to zaista vredi.
Od prošle godine niste u RS Srbije. Ipak, upućeni ste u dešavanja?
– Pratim i imam komunikaciju. Nisam iz one grupe ljudi koji, kada odu sa pozicije, žele da sve propadne. Nisam sujetan. Rukomet je moj sport, moj život, bez ikakvih floskula, od srca, želim da reprezentacije i klubovi naprave uspehe. Gde god mogu, ja pomažem srpskim klubovima. Imam komunikaciju i sa predsednicom Milenom Delić, često razgovaramo o nekoj aktuelnoj problematici. Sve što je do mene, što mogu, ja ću da pomognem.
Ništa ne bih menjao
Šta smatrate najvećim rukometnim uspehom?
– Ima lepih, nekih manje dragih stvari, ali kada bih sve to sagledao, ne bih ništa menjao. Vrhunac u rukometu su, svakako, te 2012. i 2013. kada su naše reprezentacije osvajale medalje. Taj rekord, koji mi držimo, a to je preko 20.000 gledalaca u Areni, na ženskoj utakmici, mislim da još dugo neće biti oboren. To što smo mi imali tih godina, bilo je vrhunac cele priče. Mislim da su to velike stvari koje su obeležile i ostale duboko urezane u moje pamćenje, na koje sam posebno ponosan. Ne mogu da zaboravim ni 2004. kada smo imali finale EP za kadete, kada smo u dvorani Pionir igrali pred 7.000 ljudi, uz TV prenos. Ima dosta stvari. Sa mnogo ljudi sam radio, sada već pokojnim Kurtešom, Pokrajcem, sa najvećim imenima srpskog i jugoslovenskog rukometa – sa Vujovićem, Tutom Živkovićem, sa kojima je zaista bilo zadovoljstvo raditi. Bilo je tu različitih stavova, mišljenja, ali svakako ne mogu da zaboravim. Bila su tu i dva odlaska na Olimpijske igre, organizacija takmičenja. Naravno, nije to samo moja zasluga, ali imali smo četiri evropska, dva seniorska takmičenja, muško i žensko. Ostaće zabeleženo da smo jedina zemlja koja je u istoj godini organizovala oba Evropska šampionata.
Bio sam lakoveran
Šta zamerate sebi?
– Mislim da sam bio previše lakoveran u nekim situacijama. Verovao sam pojedinim ljudima, nekim “organizacijama”… Ali, to sam ja. Iz tog perioda i sada se nisam promenio. Volim ljude, mogu sa nekim i da se raziđem, ali od mene niko neće čuti ružnu reč, niti o mom sportu, niti o ljudima koji su bili u tom sportu. Mogu da kritikujem, ali da se bavim nekim prizemnim stvarima, ne pada mi na pamet! Na to sam posebno ponosan, možda je to vrlina, a možda i mana, ne znam. Kao što sam se ponašao tada, kada sam bio na nekoj funkciji (sakretar, ili predsednik saveza), tako se ponašam i danas. Sve je isto, ja sam isti. Volim da radim sa ljudima.
Poruka za kraj:
– Srpski rukomet ima perspektivu! Te priče, da mi nemamo mlađe kategorije… Evo, juniori su osvojili medalju. Onda dođu ljudi i kažu “moglo je bolje”. Ne mogu da shvate koliko je danas teško osvojiti medalju. Ili, imate primer kadetskog prvenstva u Crnoj Gori, gde sam bio lično, predstavljao EHF – pobediš dve utakmice, izgubiš dobijen meč sa Danskom, čak i ne izgubiš, nego odigraš nerešeno i umesto u borbu za medalju, odeš u bitku za plasman od 9. mesta. Mnogo stvari treba da se skocka, da se složi, da sve funkcioniše, da imaš dobru ekipu, suđenje, publiku, atsmoferu… Praksa je potvrdila, kad imaš sve to, srpski rukomet može nešto da napravi. Tako je bilo 2001, kad smo osvojili medalju u Francuskoj, tako je bilo i 2012. i to je osnov svega. Kada imaš dobru atomsferu u savezu i oko saveza, onda imaš i u reprezentaciji – zaključio je Đurković.
Modifikovana Liga šampiona
U EHF ste predsednik Takmičarske komisije.
– Po automatizmu, član sam Izvršnog odbora EHF, koji odlučuje o svemu i imam dosta obavezama. Dobru stvar smo napravili poslednjih godina, modifikovali smo Ligu šampiona. Sad se igra u dve grupe, po osam ekipa, uvedena je Liga Evrope, umesto Čelendž kupa je Kup EHF, pomereni su brojevi ekipa, umesto 16 igra 24. Od 2024. će ići novi sistem u mlađim kategorijama, već sledeće godine idu kvalifikacije za to. Biće Prva i Druga divizija. Uključićemo veliki broj zemalja, koje do sada nisu bile poznate u svetu rukometa, kad izuzmeš Balkan, Nemce, Francuze, Skandinavce, mislim da ćemo time postići da se u tim “manje razvijenim” rukometnim zemljama desi nešto. Ima dosta obaveza.
Delegat na devet Evro-završnica
Dugo godina bili ste delegat na utakmicama EHF?
– Kada sam postao predsednik Takmičarske komisije EHF prestao sam da budem delegat. Bio sam na devet finala, što Evro-kupova, što fajnal-forova, što muških, što ženskih. To je bio jedan period života. Kada sam 2016. u prvom mandatu postao predsednik TK, po automatizmu, nisam bio delegat, već kada idem na takmičenja, imam ulogu predstavnika EHF.
Svako svakog može da pobedi
Odavno, čini se, šampionska trka nije bila neizvesnija?
– Dinamo, Metaloplastika, Partizan, Crvena zvezda, zapravo Vojvodina pre svega, koja je devet godina zaredom prvak države, pokazuju jedan veliki napredak. Pančevci su se ozbiljno pojačali, Metaloplastika je vratila Vladana Matića, Partizan ima mladu ekipu, Zvezda je u ozbiljnom zaletu, sa Škrbićem kao predsednikom, okupila je nove ljude, Vojvodina već godinama dobro radi… Ne treba tu zaboraviti ni Radnički iz Kragujevca, Dubočicu, stabilne klubove sa ozbiljnim budžetima i velikom podrškom od lokalnih samouprava. Biće liga mnogo interesantna. Štaviše, zanimljivija od nekih liga u okruženju. U Hrvatskoj imaš Zagreb, koji je neprikosnoven i Nekse, koji raste svake godine, koji je na kraju krajeva prošle godine igrao fajnal-for Lige Evrope, ovde, možda sa malo slabijim kvalitetom, imaš četiri-pet ekipa u egalu i svako svakoga može da pobedi. Sigurno se do kraja neće znati ko će biti prvak.
Ne gajim ambicije o povratku
Šta bio vas “nateralo” da se vratite na neku od funckija u srpskom rukometu?
– Iluzorno je o tome uopšte pričati. Dolaze mlađi ljudi i od toga nema ništa. Niti želim, niti gajim ambicije oko povratka – kategoričan je Boža.
Imamo šanse za dobar plasman
Čekaju nas dva velika takmičenja – EP za žene u decembru, odnosno Svetski šampionat za muškarce?
– Srpski rukomet ima šansu za ozbiljne plasmane. Ženska reprezentacija, igra nešto ranije zbog Svetskog prvenstva u Kataru, da se to ne bi poklopilo. Na prethodnim takmičenjima je pokazala neke znake dobrih igara, ali ima mnogo tešku grupu. Zaista. Dansku, Švedsku i Sloveniju, kao domaćina, koju predvodi Dragan Adžić, trener koji se dokazao, osvojio olimpijsko srebro sa Crnogorkama, bio šampion Evrope sa Budućnošću dva puta. Ako devojke uspeju da prođu grupu, to će biti pokazatelj i znak da reprezentacija vredi i može.
Pred rukometašima je SP u Poljskoj i Švedskoj, u januaru 2023?
– Što se tiče muškaraca, mislim da selektor Đerona radi odličan posao. Dolazak Pešmalbeka i Borzaša veliki je plus za nas, imamo Kukića, mislim da će za dve godine biti, ako ne najbolji, onda jedan od boljih igrača. Đorđić igra, čini mi se, u životnoj formi, što je i pokazao kada je Benfika osvojila Ligu Evrope, da imamo dva vrhunska leva krila, dva desna, Marsenića koji igra u Berlinu, u paru sa Pešmalbekom, dva golmana, koji su, čini mi se, najveći adut – Cupara i Milosavljev. Verujem da reprezentacija ima velike šanse za dobar plasman. E, sad, za koliko je to, to je sve pitanje. Jer, rekao sam i drugi se spremaju. I Nemci i Francuzi i Danci i Šveđani, tako da – videćemo. Mnogo će zavisiti od toga, kakvi će momci biti, da li će doći zdravi iz svojih klubova, da li će moći svi da igraju. Dobro je složena reprezentacija. I Bregar i Đerona imaju šansu za dobar plasman.
Prijatelj sa Maljkovićem
Dok vodimo razgovor u redakciji “Vesti”, Đurkoviću zvoni telefon. Zove ga imenjak, Maljković, predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije:
– Sa Božom sam prijatelj godinama. On je bio taj koji me je sa Vujovićem poslao u Francusku. Ostali smo i danas u dobrim odnosima, nema tu šta da se doda, ili oduzme. Mnogo volim tog čoveka. Uvek je bio korektan sa mnom, tako je i sada.
Žal za tri meča
Šta vam nedostaje u karijeri?
– Najviše žalim za izgubljenim duelom u polufinalu SP u Francuskoj, protiv Švedske. Tu su i utakmice Srbija – Danska, čuveno finale iz prepune Arene na EP za muškarce 2012, odnosno meč za zlato na SP za žene godinu dana kasnije, Srbija – Brazil. Za ovim mečom iz 2001. žalim iz jednoj jedinog razloga – što smo gubili tu utakmicu, bilo je, ako se ne varam, 18:11, uspeli smo da se vratimo, povedemo i da budemo na pragu pobede i primimo gol u poslednjoj sekundi i izgubili finale svetske smotre. U susretu za bronzu, koji je tada predvodio Zoran Tuta Živković, pobedili smo 10 razlike. Sa Partizanom, dok sam igrao, bio sam šampion države, osvajač kupa, nemam za čim da žalim.
