Gordan Petrić. Da su osamdesete ili devedesete godine, verovatno bi novinske stupce punile reči: “Taj ide glavom, gde drugi ne bi ni nogom.” Danas je Gordan daleko od igračkih dana, ali bi ova krilatica mogla da ga prati jer se prihvatio uloge trenera fudbalera Partizana kad niko drugi ne bi.
U trenutku preuzimanja crno-belog kormila je već bio dobrano u zaostatku za Crvenom zvezdom. Delovalo je da je sedam bodova zaostatka već rešilo šampionsku trku, iako je tek bio avgust. Uz to, “parni valjak” nije uspeo da izbori Ligu Evrope, pa je morao da se zadovolji učešćem u Ligi konferencija. Retko ko bi žrtvovao trenersku karijeru u tom trenutku, svestan da vrlo brzo može biti “potrošen”…
Gordan je rešio da bude među njima.
Pandur se ne odbija
Ko vas je zvao da dođete na razgovor u Humskoj?
– Goran Pandurović – kao iz topa će Gordan Petrić za “Vesti”.
Koliko dugo ste razmišljali da li da prihvatite ponudu?
– Već dva-tri puta se “kuvalo” da budem šef struke. U nekim situacijama nije bilo pravo vreme. Recimo, kada je bio Zoran Mirković, pošto sam njemu bio saradnik. Pretpostavljalo se da mogu da sednem na klupu crno-belih, kod mene se priča složila, kad me pozove Partizan, da ću biti trener, da ću prihvatiti.
Nije baš bio idealan trenutak?
– Nikada nije trenutak. Niko vas neće zvati kad je sve u redu.
S kojim brojem bodova biste bili zadovoljni da završite Ligu konferencija?
– Ne znam, ne razmišljam o tome. Samo onoliko koliko je potrebno da prođemo u narednu fazu takmičenja, odnosno prezimimo u Evropi. Pitanje je koliko će biti dovoljno bodova za to – možda devet, deset, možda čak i osam.
Gde ste veća legenda, u Škotskoj, ili u Srbiji?
– Ljudi suviše lako koriste taj termin. Nisam legenda ni u Partizanu, ni u Rendžersu. Bio sam fudbaler koji je branio boje jednog i drugog kluba. Drugi će proceniti da li sam bio dobar, vrhunski, ali mali broj fudbalera možete da nazovete legendama. Istina je da sam u oba kluba ostavio trag.
Ko su legende Partizana?
– To su, pre svega, stariji fudbaleri, Milutin Šoškić, Vladica Kovačević, Momčilo Vukotić, u poslednje vreme Saša Ilić, posle toliko utakmica i godina u Humskoj. Mi, koji smo odigrali mali broj sezona, ne možemo se nazvati legendama. Mi smo fudbaleri koji su mnogo pružili klubu. Možete među Partizanovim bebama da tražite takve igrače, bilo ih je dosta. Ako me pitate za Rendžers, to su svakako Mekkojst, Gof…
Sve je teško
Šta je lakše – biti funkcioner ili trener?
– Ja sam bio igrač, pre svega, onda funkcioner, pomoćni trener, odnosno saradnik Zorana Mirkovića, sada sam trener. Šta je teže? Svako bitisanje u Partizanu vuče nešto što ti olakšava i što ti donosi neku neizvesnost i težinu. Kao igrač moraš stalno da budeš spreman, da budeš svestan da moraš da pružiš maksimum da bi bio u prvoj postavi i kad nisi među 11 da radiš još više, kako bi se vratio u tim. Kao generalni sekretar treba da obezbediš da klub normalno funkcioniše u trenutku kada je radilo oko 120 ljudi, obezbediš platu, normalno funkcionisanje… Nekad je to izvodljivo, nekada ne. Sve to zavisi od rezultata. Kao trener, imaš dokazivanje u našoj situaciji svakog četvrtka i nedelje, u Evropi, na domaćoj sceni, da pokušaš svaki dan nešto novo da pokažeš tim igračima, da im objasniš neke stvari što se tiče profesionalizma, pošto smo mi sve to prošli, većina tek treba da prođe. Svaka funkcija nosi neku težinu. Šta je lakše? Nemam pojma!
Ko je, po vama, najbolji srpski stručnjak?
– Ne znam… Radio sam sa mnogima.
Neko s kim ste sarađivali?
– Svi imaju nešto svoje. Igrač kao igrač, profesionalac, on mora da sarađuje, bar da čuje trener. Da li fudbaler napreduje, kod nekog stručnjaka, to već ne zavisi samo od njih dvojice kao pojedinaca, već od celokupne situacije u klubu, igrača, atmosfere. Svaki trener ima nešto svoje. Niko od nas ne vidi na isti način. U suštini, svi sprovodimo sličan, ali ne isti način. Od svih trenera sam nešto naučio, a šta “izvučem” od koga, to zavisi od situacije u kojoj se nalazim. Generalno, duže sam bio na Ostrvu, u Škotskoj nego što sam bio u Srbiji igrajući fudbal.
Kom stilu više teži vaš fudbal?
– Stil, način i pristup treningu možda više vuče iz škotskog nego iz srpskog fudbala. Ovde sam imao trenere koji su radili sa mnom u OFK Beogradu i u Partizanu. To su sve pedagozi i pravi stručnjaci na terenu, tako da sam dobro naučio. “Preko” sam naučio neku drugu suštinu, a to je profesionalizam. Malo je drugačije na Ostrvu. Svi imaju kvalitet, ali i mane. Kad sve saberete, onda pravite sopstvenu sliku. Nijedan trener nije isti, svi su različiti, ali kad pogledate na kraju, u suštini su – isti.
Ko je najbolje fizički pripremljen fudbaler s kojim ste igrali?
– Sigurno Ričard Gof, bio je najspremniji. U naše vreme, u Partizanu, fudbaleri koji su mogli dosta toga da podnesu su Spasić i Stanojković, reprezentativci naše zemlje 1990. u Italiji.
Da li ste poklekli pred novim trendom, odnosno igrate li padel?
– Igram, naravno.
Ko je vaš dubl partner?
– Bivši fudbaler Partizana, Đorđe Svetličić. Inače, ima nas mnogo zvezdaša, a partizanovaca, ofkovaca, koji igramo često. Od Nemanje Vidića, preko Mihajla Pjanovića, Zorana Mirkovića, Danka Lazović, igrao je i Saša Ilić, dok je bio u Beogradu. Sigurno nas ima 20-ak koji igramo, a biće nas još. Pridružiće se Ivan Tomić, Dragan Ćirić, Aleksandar Jović, ima nas.
Piksi sve zna
Verovatno pratite reprezentaciju Srbije. Kako vam se čine Piksijevi “orlovi”? Čemu se nadate na Svetskom prvenstvu u Kataru?
– Dragan Stojković je čovek koji je sve prošao u fudbalu. Bio je igrač, funkcioner i trener, za njega ništa nije novo. Nijedna utakmica ne može za njega da predstavlja iznenađenje. Sve je dobro ukomponovao, vodi ih na način na koji treba da se čini s reprezentacijom. To je turnirsko takmičenje, gde je svaki treći-četvrti dan utakmica, ima mnogo treninga, druženja, zajedničkih večera, viđanja međusobno, treba mnogo stvari da se barata. Prvi meč sa Brazilom je vrlo bitan, igra se protiv vrhunske selekcije. Uspeh je otići na Svetsko prvenstvo, ali to nije nešto čime se treba zadovoljiti.
To znači?
– Nadam se da ćemo proći prvi krug i posle ćemo videti u nokaut-sistemu kako to ide. Siguran sam da su fudbaleri spremni i svesni šta im donosi učešće na Mundijalu. Ono što je sigurno, planetarna smotra je nešto sasvim drugačije u odnosu na kvalifikacije. To je turnirski sistem, gde ima mnogo ekipa, igra se u jednom gradu, gužve, obezbeđenje, odnosno pratnja, to sve ume da optereti. Ko više i bolje ume da balansira, bolje će se snaći. Očekujem dosta od reprezentacije, ali će biti izuzetno teško, jer iste želje imaju sve selekcije – zaključuje Petrić.
Zvezda dostižna
Pre nego što ste se prihvatili nezahvalne uloge trenera u Humskoj već se naveliko pričalo da Crvena zvezda ima veliku bodovnu prednost i da je Partizan, nikada ranije (već na početku sezone) izgubio titulu. Da li crno-beli mogu da prestignu komšije?
– Naravno da je prednost dostižna. Očekuju nas vrlo bitne utakmice, pa ćemo videti šta će nam proleće doneti. Samim tim što matematički nije sve završeno, onda je dostižno. Ništa nije izgubljeno – ističe Petrić.
Pamti se derbi pred 100.000 ljudi
Koja je prva utakmica koje se setite iz vaše karijere, koju ćete najduže da pamtite?
– To su prvi mečevi… Onaj koji nikada neću zaboraviti, to je večiti derbi, kad je bilo 100.000 ljudi na stadionu Crvene zvezde. Onda, utakmice kao što su Rendžers Seltiks, naravno tu je i Čile, odnosno Svetsko prvenstvo za mlade, koji je ostavio trag u našim karijerama… Takođe, svi pamte Seltik – Partizan zato što je bila specifična utakmica. Kada sve pogledate, to su sve samo neke lepe uspomene, a od njih se ne živi, živi se od nekog bitisanje u fudbalu i posle toga da obezbedite da budete domaćin. Sve trofeje vrlo brzo uhvati paučina. Lepo je, ali je prošlo.
Arhivirao sam Radnički
Jedina senka u dosadašnjem vašem bitisanju kao trenera u Humskoj jeste eliminacija u Kupu Srbije. Izjavili ste posle meča da će Partizan možda ući u Ginisovu knjigu rekorda kao ekipa koja je promašila četiri penala zaredom. Da li vas proganja ta utakmica protiv Radničkog iz Sremske Mitrovice? Da li biste promenili izvođače jedanaesteraca?
– Ne. Jednostavno, to se desilo. Mi nismo imali nijedan problem što se tiče igre, što se tiče protivnika, da nas je nešto pritiskao, pravio nam neke probleme. Desio se gol u poslednjem minutu. Rekao sam, problem su bila ta četiri penala i briga za mene da jedan mali trenutak može da ih vrati u neku nervozu. To su sve fudbaleri koji inače izvode slobodne udarce, jedanaesterce, kornere, prekide, imaju finu nogu, ali desilo se… Ne sećam se da je bilo koja ekipa u seriji promašila četiri penala zaredom. Bilo je drugih primera, ali jedan za drugim, ne pamtim. To sam arhivirao, zaboravio, izvukao neke pouke iz tog meča i to je to.
Vežbate li penale posle tog duela?
– Ne!
Kraj u Kini
Zašto ste odigrali samo tri utakmice za Sičuan?
– U trenutku kada sam otišao u Kinu, Ilija Petković je bio trener. Tada ekipe nisu ispadale iz lige. U jednom trenutku, stiže naredba s vrha da se prvenstvo prekida kako bi se olimpijska reprezentacija spremala za turnir. Napravili su prekid, a ja sam se u međuvremenu razboleo, tako da sam završio karijeru.
AEK ima prelep stadion
Pričali ste da ste pre početka sezone kupili sezonsku kartu za mečeve AEK-a, ne znajući da ćete se naći na klupi tima iz Humske. Da li ste pogledali neki duel Atinjana uživo?
– Ne. Pošto boravim dosta u Atini, imam tamo prijatelje. Kad je sagrađen novi stadion, želja mi je bila da kupim sezonsku propusnicu, pošto sam često tamo, pa da ne bih tražio ulaznice za mečeve kada dođem. Imam dva drugara Grka, koji koriste propusnicu kada nisam tu, tako da sezonska neće propasti. Pogledao sam na Jutjubu duel sa otvaranja stadiona, čini mi se protiv Jonikosa, koji je AEK dobio 2:0. Stadion je prelep, specifičan.
Hrabro sa Kelnom
Malo ko je verovao da ćete se iz Kelna vratiti neporaženi. Pred meč u Beogradu apetiti navijača su porasli.
– Sigurno će biti teže nego prošlog četvrtka, iz prostog razloga što smo se već jednom sastali, teško je ponoviti u sedam dana sličnu utakmicu. Ko zna, možda odigramo i bolje, možda će i Keln biti drugačiji nego u Nemačkoj. Bolje su nas upoznali, a i mi njih. Očekujem da se moji momci dobro odmore, izbrišu sve što je bilo iz glave i da daju sve od sebe. Da ne pokušavaju da pokažu da su oni mnogo dobri igrači već da u datim situacijama reaguju onako kako treba na terenu, da uđu profesionalno u meč, ne budu u strahu i da pruže maksimum.
