Do 2018. godine Stana Vuković je imala srebrnu medalju sa Svetskog prvenstva u rukometu 1990, zlato sa Mediteranskih igra, Ligu šampiona sa Radničkim, titule i kupove Jugoslavije sa timom sa Crvenog krsta, ali i pored punih vitrina, osećala se određena praznina. Iako bi joj mnogi zavideli na odličjima, uspesima, karijeri, u njenom životu nešto je nedostajalo – dete! Od tog sna nekadašnja rukometna reprezentativka nije odustajala ni kada se bližila šestoj deceniji života. Neko drugi bi digao ruke, ne i Stana. Da se čuda dešavaju postalo je jasno 10. februara 2018. kada je u njen život došao Nikola, krupan, zdrav dečak, a Stana postala majka u 51. godini!
– Hvala dragom Bogu na ovom daru – zna često da kaže Stana (izgled joj i sad opravdava rukometni nadimak Koska), pa tako i sada počinje priču.
Više niste samo nosilac nacionalnog priznanja, već i Nikolina mama!
– To je moja najsjajnija medalja. Naravno, svi sportski uspesi su mi dragi, predstavljaju lepši deo života, to je deo mene, ali ništa ne može da se poredi sa Nikolom.
Ustajanje u pet
Kako izgleda vaš život posle dve godine i četiri meseca od dolaska Nikole na svet?
– Život mi se promenio “za 500 stepeni”! Počev od ranog ustajanja, jer moj dečak se budi u pet, pa mama mora sa njim, do životnih prioriteta. Oni koji me poznaju, znaju da sam ujutru volela duže da spavam. Nisam verovala da je baš tako, kada ljudi kažu da dolaskom deteta nemaš vremena ni za šta. Moj prijatelj, Vladimir – Piki Stanojević, inače trener u Kini, zna da se našali i kaže: “Au, Stano, ti kao da podižeš petoro dece. Nemaš vremena ni da se javiš.” Tek sada, posle više od dve godine, uspevam da se “vratim” nekim uobičajenim stvarima iz “prethodnog života”. Ipak, ne žalim se. Ovo je život kakav sam želela!
Da li mama ima vremena da svrati do rukometnog hrama na Banjici, kao nekada?
– Tri puta smo uspeli da odemo. Prvi put, kada je Nikola imao godinu i po dana, na poziv Zorana Lazarevića iz RSS, bili smo na takmičenju mlađih kategorija. Bio je to, zaista, doživljaj za oboje. Delili smo medalje. Sišli smo na teren pun dece, Nikola oduševljen, okićen odličjem… Bili smo još dva puta do SC Voždovac, jednom da se vidimo sa Zoricom Mašić i drugi put da se sretnemo sa maminim drugom Milenkom Alimpićem.
Da li je prilikom prvog izlaska na teren mališan nagovestio da će maminim stopama?
– Igra se sa loptom, volela bih da bude rukometaš. Krupan je, pa ja kažem da će to biti mamin pivotmen.
S obzirom na to da ste tek tri puta bili na Banjici za dve i po godine, koliko ste u toku rukometnih dešavanja?
– U fazi sam laganog povratka – kroz osmeh će Stana. – Vraćam se u rukometne tokove, jer bez njega ne mogu. Drago mi je što su devojke u prilici da obezbede odlazak na Olimpijske igre, pošto od 1988. ženska reprezentacija nije učestvovala na Igrama. Iskreno se nadam da će uspeti. To bi bio ogroman uspeh. Verujem u devojke i očekujem da sledećeg leta navijamo za njih na Igrama u Tokiju.
Srećno Đerona!
“Presek” Evropske rukometne federacije (EHF) za vreme pandemije da se ne organizuje baraž za odlazak na Svetsko prvenstvo u Egiptu 2021. ostavio je “orlove” bez svetske smotre. Istina, RSS je aplicirao za specijalnu pozivnicu, ali je odlazak muškog nacionalnog tima na planetarnu smotru sveden na minimum. U međuvremenu je, ipak, došlo do nekih promena u reprezentaciji, pre svega, na poziciji selektora.
– Želim muškarcima uspeh sa novim kormilarom, Toni Đeronom. Volela bih da se vratimo tamo gde nam je mesto. Dugo već pokušavamo da se ponovo nađemo na pravom koloseku. Nadam se da je došlo vreme za to.
Pre nego što se ostvarila u ulozi majke, Vukovićeva je bila, zašto ne reći, čuveni PR Rukometnog saveza Srbije. Stana je na toj poziciji bila za vreme najvećih uspeha srpskog rukometa – srebra muške selekcije na EP 2012. godine i srebra na šampionatu sveta ženskog nacionalnog tima u decembru 2013.
Koliko imate vremena za sebe?
– Tek posle godinu i po dana našla sam vremena da redovno idem kod frizera. Ja, koja sam bar jednom nedeljno odlazila na feniranje! Sve je u drugom planu. Umesto onoga što me nekada zanimalno, sada na TV uglavnom gledam “Nik džunior”, odnosno “Pepu prase”, “Mašu i medu”, “Patrolne šape”, “Blejza i velike mašine”… Naučila sam sve pesmice. Nikola voli knjige, voli da mu čitam, a ja sam tu da ispunjavam želje. Menjaju se prioriteti – kroz osmeh će Stana.
“Bože pravde”
Čemu ga je mama naučila?
– Uh… Svemu što je uobičajeno detetu njegovog uzrasta. Ipak, imamo i neke neuobičajene rituale. Pored toga što sa mamom gleda rukometne utakmice koje počinju nešto ranije, pošto on u 20.00 već ide na spavanje, zna da diže ruke i viče: “Srbija!” . Ujutru, posle pet uključujemo TV. Pre nego što počne jutarnji program, u 5:30 ide himna. Nas dvoje uvek ustanemo, odnosno stojimo i slušamo “Bože pravde” – kaže ponosna mama Stana, inače nosilac nacionalnog priznanja.
Na još jednu stvar je Vukovićeva posebno ponosna:
– Nikola je dobro dete. I voli decu. Ne otima, nije agresivan… Mnogo je dobar. Ljudi iz komšiluka govore da liči na mog oca Momira i na mene. Ima blagu narav.
U rukometu ste stekli mnogo prijatelja, kumova… Da li ste u kontaktu sa nekim?
– Pored kumova Zorana Todića i Tanje Vujičić, čujem se sa Zoranom Tijanićem, Urmijom Bajrami, Milivojem Alimpićem, Zoricom Mašić, Vladimirom Stanojevićem, kao i sudijama braćom Đorđem i Milošem Jevtićem i Bojanom Dautijem.
Da li je od rukometa ostala bar forma?
– U formi sam, trčim za Nikolom – šali se Stana.
Trči još neko?
– Veliku pomoć imamo od baka Borke. Ne znam šta bismo da nam nije nje.
Kada ste vi u pitanju, uvek se pričalo o medaljama, nacionalnom priznanju… a retko ko zna da ste završili Ekonomski fakultet?
– To je tačno, ali nikada diplomu nisam isticala u prvi plan. Do nje sam došla zato što sam želela, a ne da bih se hvalila – zaključuje razgovor Stana Vuković, bivša rukometna reprezentativka Jugoslavije.
Naslednik već maneken
Iako ima samo dve godine i četiri meseca, mali Vuković je već “zvezda”. Ima ulogu u jednom spotu.
– Nikolin doktor, Rade Ružić, kome dugujem veliku zahvalnost i sestra Milka iz Doma zdravlja u Rakovici imaju saradnju sa Unicefom, pa smo bili manekeni za spot o imunizaciji i značaju vakcinisanja MMR. Neplanirano smo se našli u spotu – objašnjava Stana, u užem društvu popularna Britni Spirs.
Predusretljivi pi-ar RSS
Pre nego što se ostvarila u ulozi majke, Vukovićeva je bila, zašto ne reći, čuveni pi-ar RSS. Stana je na toj poziciji bila za vreme najvećih uspeha srpskog rukometa – srebra muškaraca na EP 2012. i srebra na šampionatu sveta ženskog nacionalnog tima u decembru 2013. Da li vam nedostaje nekadašnji poziv?
– Moram da priznam da me nekada uhvati nostalgija. Nedostaju mi ta “ludnica”, frka, konferencije… I dalje me svi zovu za brojeve telefona rukometaša i rukometašica i svima izlazim u susret, kao i uvek – smeje se Koska.
Kum Todić i prijatelj Tiki
Nikola je sa godinu dana i tri meseca kršten u manastiru Rakovica. Kum mu je bio Zoran Todić, mamin dugogodišnji prijatelj.
– Ponosna sam što je jedan od boljih rukometnih trenera u Srbiji krstio Nikolu. Bilo je to prošle godine, na letnjeg Svetog Nikolu, 22. maja, kada nam je bio i imendan. Jedva čekamo početak naredne rukometne sezone, da idemo na utakmice u SRC Šumice, gde nam radi kum – ne krije Stana.
Pored Todića, još jedan čovek iz sveta rukometa prijatelj je malog Vukovića.
– Ne zna se ko se kome više obraduje, Nikola Zoranu (Tijaniću) ili Zoki njemu. Tiki nas često posećuje i uvek se posete “začine” poklonima. Ne znamo im broj – iskrena je Koska.
Žene, ne odustajte!
Dugo je Stana čekala da život upotpuni detetom. Kada je shvatila da od čekanja nema ništa, uzela je “stvar u svoje ruke”. Vantelesna oplodnja je danas sve češća pojava u svetu. Od nje Stana nije htela da beži. Naprotiv!
– Najsrećnija sam mama na svetu i hvala dragom Bogu što me je učinio majkom. Istina je da je to najteža i najodgovornija uloga, ali i najlepša. Svim ženama koje idu na vantelesnu oplodnju želim da poručim da nikada ne odustaju! I kada ne ide, iako ne uspe jedna, druga, ne odustajte. Upornost se uvek isplati. I u celoj priči, najmanje je bitan pol deteta. Samo da su nam deca zdrava – jasna je Stana.
U toj “nagradi” uživa se svakodnevno.
– Kada zaspi, gledam ga i po ko zna koji put se zahvaljujem Bogu, na ovom blagu, osećaju i emocijama koje donosi majčinstvo. Nema ništa lepše – konstatuje ponosna majka.
