Tokom osamdesetih godina prošlog veka pojavio se filmski serijal “Lude godine” sa Dragomirom Bojanićem Gidrom u ulozi jednog od dvojice deda malog Miše, sina glavnih protagonista Marije i Bobe. Tada u Jugoslaviji verovatno nije postojao poznatiji klinac od Nikole Koja. Njega je naročito proslavila upravo uloga Miše kojem Gidra, odnosno deda Žika, milom ili silom pomaže da preboli ljubavne jade. Mnogo godina kasnije, u današnje vreme, Kojo se prisetio jedne zime kada je služio vojsku i svog “filmskog dede”. Bilo je to u januaru 1986. godine.
– Bio sam mlad vojnik, još na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu. Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju gde me čeka komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije bilo jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši – Gidra. “Šta čekaš? Ulazi”, kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao.
Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali. Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima – klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra – ispričao je Nikola Kojo.
U privatnom životu duhovit do neba, kako su svedočili oni koji su poznavali Dragomira Bojanića Gidru, on se smehom branio i kad mu je bilo najteže. Čak i na samom kraju. Umro je 1993. u 60. godini. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.
Vicevi do poslednjeg daha
Gidrina ćerka Jelena, rođena u braku sa glumicom Ljiljanom Kontić, nedavno je ispričala kako su izgledali Gidrini poslednji dani.
– U jednom povratku u Srbiju, 1993. godine, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18-19 godina. Operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru! Znali smo da mu je kraj. Sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike – ispričala je Jelena Bojanić.
