– Međunarodna komisija za nestala lica (ICMP) pre dve godine prestala je da finansira Udruženje, za 2008. pomoglo nam je Veće srpske nacionalne manjine Grada Zagreba, a u 2009. i SNV, ali to nije bilo dovoljno za naše aktivnsti – kaže Spasićeva.
Prošle godine ste organizovali sastanak sa predstavnicima srpske zajednice u Hrvatskoj?
– Prvi je propao jer se Milorad Pupovac na njemu kratko zadržao, ali je na ponovljenom sastanku obećao sporazum o saradnji i finansijskoj podršci. Nikada se više nije oglasio povodom toga.
Sin ubijen kao zarobljenikNaš sin Dražen je ubijen kad je imao samo 23 godine. Oko 800 mladih ljudi je u leto 1995. mobilisano na području istočne Slavonije i poslano kao ispomoć Srbima u Lici. Kad smo suprug i ja pronašli Draženove posmrtne ostatke, saznali smo da je ubijen kao zarobljenik, blizu Korenice.
Bili smo i na mestu gde je kao vojnik proveo i najviše vremena, na području Ljubova, između Korenice i Gospića – seća se gospođa Spasić velike tragedije svoje porodice. Ima još jednog sina koji sa svojom porodicom živi u Austriji. |
Pomoć ste zatražili i od Srbije?
– Najpre sam o tome razgovarala sa Markom Popovićem koji je obećao da će nešto pokušati da uradi. Kad smo poslali projekat Ministarstvu za dijasporu, on je odbijen, i to bez obrazloženja. Komisija za nestale nam je odgovorila da treba da nam pomognu srpske institucije u Hrvatskoj.
A one nisu zainteresovane?
– Za njih je to nevažno pitanje. Verovatno se drže one narodne -što izgubiš, ne traži, što nađeš, ne kaži. Zaboravljaju da su nestala lica ljudi, da su to članovi naših porodica koje ćemo tražiti sve dok smo živi.
Koliko je Srba stradalo u Vukovaru 1991. godine?
– Niko ne zna tačan broj, niko i ne istražuje. Možda zbog toga što je velik broj njih ubijen ili je nestao pre nego što je počeo rat.
Kakav je odnos hrvatske države prema vašem udruženju?
– Svojevremeno, na konferenciji o nestalim osobama u Rovinju, na moje pitanje o nestalim Srbima, tadašnji potpredsednik hrvatske vlade Zdravko Tomac mi je odgovorio kako se Srbi i Hrvati po tom pitanju ne mogu tretirati ravnopravno jer bi u tom slučaju Hrvatska negirala da su Srbi "agresori". Bojim se da i danas mnogi tako misle. Ali, i mi smo krivi. Srbi pristanu na razne funkcije, dobiju platu da ništa ne rade i ne talasaju.
Zašto su ekshumacije i identifikacije ubijenih Srba toliko spore?
– Treba više pritiska. Setite se koliko je bilo masovnih sahrana stradalih Hrvata što se, kad je reč o Srbima, sve vreme nastoji izbeći. Želi se prećutati da su i Srbi masovno stradali. Iako saradnja sa Upravom za zatočene i nestale u Zagrebu nije loša, tempom kojim rade laboratorije za DNK analizu trebaće nam najmanje 20 godina za ekshumacije i identifikacije. Porodice žrtava umiru, pa već sada imamo slučajeve da nema ko da preuzme posmrtne ostatke.
|
Tužna evidencijaPrema evidenciji Međunarodnog crvenog krsta, broj nestalih Srba državljana Hrvatske je 827, a državljana Srbije 430. Na spiskovima raznih organizacija u Srbiji nalazi se još 1.200 nestalih, ali njih Crveni krst nije stavio na spisak jer se podaci još proveravaju.
Do sada je ekshumirano 12 masovnih grobnica i oko 40 pojedinačnih grobnih mesta i identifikovano 529 tela. Na ekshumaciju čeka još 21 masovna grobnica i 28 pojedinačnih u kojima se nalaze 533 tela.
Ne postoje saznanja o mestima sahrane za velik broj Srba koji su nestali 1991. Najveća nepoznanica su nestanci Srba u Vukovaru i na području zapadne Slavonije. |
