Ono što je Velimir Stjepanović uradio u bazenu u Berlinu minulih dana, osvojivši dve zlatne medalje – na 400, pa na 200 metara slobodnim stilom na Evropskom prvenstvu – tako će nešto malo ko od nas da uradi za života. Naročito neće neki srpki političar na takav način da proslavi Srbiju – ne u smislu da sad oni treba da osvajaju medalje u plivanju, nego u smislu da nas pozitivno predstave u svetu… Mada, možda bi mogli da nam pomognu ako bi kolektivno skočili u neki bazen, kad već pominjemo plivanje…
Dakle, budući roditelji, ime Velimir ponovo može da postane sinonim za nešto dobro i pošteno, ili da nam donese “veliki mir“, ili da se setimo našeg stručnjaka iz bazena koji nam donosi medalje, pa da se uvek osmehnemo kad ga čujemo, a ne da prvo iz nekog razloga pomislimo na “kraduckanje“, ili na ministra magistra Ilića, koji za stvari iz približno svoje struke kaže da nam treba “ono vozilo što ima onu ruku, da prebacuje…“, kad je govorio o poplavama u Srbiji krajem maja. Sećate li se filma “Nacionalna klasa“? Ono za “đuntu koja može da se ubudži“. E pa o takvoj stručnosti je reč u ovom drugom slučaju.
Država protiv sportista
To što u istom tekstu pominjem Velimira šampiona i imenjaka mu (izvinjavam se Stjepanoviću, nemam nikakvu nameru da ga vređam, naprotiv, ali on ima pravo da se oseća uvređenim), to je zato što tu stvarno možemo da vidimo okršaj države Srbije i njenih sportista. Nije greška – okršaj. Narvno, nije normalno da bilo koja država radi protiv svojih sportista, ali da li je pošteno prema nama samima da kažemo da je Srbija normalna država?
Jer, Velimir Ilić, to vam je država u malom. To su vam sve prethodne vlade, svi aktuelni, ali i već zaboravljeni političari od petooktobarskih promena, to vam je odnos vlasti prema narodu, sve je to otelotvoreno u ministru magistru Iliću – i nekulturna, ali učena persona (diploma, bato); i domaćin čovek, ali nije baš protiv “kraduckanja“; i bije novinare, ali i sam dobije preko usta; i gradonačelnik, i poslanik, i ministar…
To je država koja sportiste pretežno ostavlja na cedilu, država koja u njih ne ulaže, ali se kiti njihovim lovorikama. Da, ustanovljena su nacionalna priznanja (koja se, da li iz milošte, nazivaju još i “nacionalne penzije“), ali to su pare koje mi, narod, plaćamo za sportiste koji su osvojili medalje za Srbiju na najvećim takmičenjima. Pokušava država sada da da i jednokratnu pomoć posle osvajanja medalja, poneko dobije i stan posle velikog pritiska javnosti, ali sve su to ad hok rešenja.
Nećeš se ti, Srbine, od sporta ‘leba najesti…
I umesto da sistemsko rešenje bude da taj novac iz budžeta ide sportistima dok su aktivni, da treniraju više i bolje, da budu konkurentniji i, samim tim, da osvajaju više medalja i sami sebi, kroz sponzorske ugovore ili reklame, ali i nagrade za te medalje, obezbede normalniju budućnost, državi je sasvim u redu da sportisti budu golje dok se bave svojim “zanatima“, pa ako nešto urade – da im narod za to plaća kasnije, a oni odmah da se slikaju i krkaju tortu sa šampionima i ubiraju političke poene.
Ovde ima prostora i za širenje diskusije, jer svaki dinar uložen u sport, znači ne samo u vrhunski sport, istovremeno znači i odvajanje mladih od ulice i besposličarenja, ali teško da će naša država da gleda tako daleko u budućnost. Političarima mandat traje četiri godine i toliko za njih traje budućnost.
Ali neka, platićemo mi za ta priznanja, jer će i ovaj, ali i neki novi Velimir Stjepanović, da privuče neko novo dete u bazen, ili na teren, ili u halu, ili na stazu. Da dobijemo neku bolju, zdraviju Srbiju, sa manje krivih kičmi i ravnih tabana, ali i sa manje lažnih diploma i “kraduckanja“…
