Andre Franken (1924-1997) spada među najpoznatije i najznačajnije strip stvaraoce zaslužne za “bum” francusko-belgijskog stripa u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata.
Zapažen je već 1946. godine kada je od Žižea preuzeo rad na serijalu “Spira i Ćira”, razvijajući ga i nadograđujući sve do 1969. kada odustaje od daljeg rada da bi započeo novi serijal “Gaša Šeprtlja” koji će ga učiniti svetski popularnim.
Dogodovštine dobronamernog ali ne previše vrednog niti bistrog i spretnog administrativca u redakciji strip magazina punoj živopisnih karaktera osvojile su naklonost mnogobrojne publike koja se lako “prepoznala” u liku glavnog (anti)heroja.
Uprkos uspehu i slavi Franken nije mirovao niti se učaurio već je nastavljao svoja traganja: na jednoj strani to su bile vesele avanture čudne živuljke Marsupilamija dok je na drugoj, na prvi pogled, sasvim neočekivana pojava “Crnih misli”, stvaranih od 1977. pa tokom 1980-tih sporadično u kaiševima i geg-tablama za magazine “Spiru” i “Fluid glacijal”; svi segmenti su sakupljeni u dva albuma, iz 1981. i 1984.g, “Crnih misli” koji su kasnije objedinjeni u integral.
Kako im samo ima kaže, “Crne misli” su – crne, tačnije crnohumorne, na šta poznavaoci Frankenovog preovlađujućeg optimističkog humora svakako nisu navikli (niti su tako nešto očekivali). No, svaka svetla strana ima svoju suprotnost – mračnu stranu.
Teme crnih minijatura su različite, u širokom rasponu od ismevanja civilizacijskih parola i zabluda (o progresu) ili moćnika (vojnika, biznismena) koji svima “kroje kapu” i sudbinu do slučajeva pojedinačne bezgranične gluposti/tupavosti. I tako se, jedna za drugom, nižu dogodovštvine biznismena koga ubija revolucionarni proizvod (na kome se štedelo na materijalu) ili drugog koji je zaradio milione od prodaje vojnih potrepština a strada jer nema dovoljno kola hitne pomoći, drčnih lovaca koji stradaju od nove vrste municije – dok Gaša ima pušku koja zečevima dobacuje šargarepe, sada sačma leti u glavu lovca – dok pompezni general umesto cigarete pali protivvazdušni projektil a njegov kolega vojskovođa komandujući juriš isuče mač u koji udari grom i – kremira ga. Na kraju svega, muve zahvaljuju šupljoglavim ljudima što su im, uništivši se, ostavili gradove od lobanja.
Ipak, nije sve tako crno: neka nova deca na spaljenoj zemlji uživaju u puštanju zmajeva napravljenih od ljudskih kostura razapetih na plastične folije! Naravno, na sreću (?), do tada je dug put na kome će bik kao trofeje pokupiti delove toreadora a general će (neuspešno) testirati sedište za katapultiranje u helikopteru a astronaut, pošto povuče vodu u toaletu, biti izbačen u svemir. Konačno, na nekoliko tabli obznanjuje se bezmalo nadrealistički užas do koga se pukim racionalizacijama ne može stići: tako plemeniti hranilac priča postaje njihov obrok dok branioci zamka na zidinama stradaju od neverovatne mašine zupčanika koja se uklapa sa rasporedom grudobrana na zidu i mrvi sve pred sobom! A da ništa nije slučajno i ima svoju predistoriju Franken će nas podsetiti (ingenioznom) porukom sa vrha actečke piramide tokom obreda žrtvovanja čupanjem srca, koga glasi: “Hej! Reci kožoderima da manje žderu, a više deru…”
Kao da sam strip nije dovoljan da oslika sveopšti besmisao, Franken iznad tabli u prvom albumu stavlja neologizme kakvi su “Pucanj u prazno ponekad je isto što i metak u čelo”, “Svetlo na kraju tunela nije isto što i voz koji nadolazi”, “Cepanje atoma nije za cepanje od smeha”, “Prekratiti nekome muke nije isto što i mučno nekoga prekratiti”, “Jeza u leđima nije isto što i ježa u leđa”, “Muva bez glave nije isto što i muve u glavi”, “Hraniti ptice nije isto što i biti ptičija hrana”.
Franken možda tvrdi da je sve besmisleno ali i dodaje: važno da je veselo! Jer dok oni na začelju još lumpuju oni napred, gurani masom u leđa, bivaju nabadani na šiljke (civilizacijske propasti).
