Nije hram supermarket za duhovne potrebe

Budući da je ovo sajber vek i da internet uveliko dominira mnogim sferama života i ubrzano osvaja religijski domen, otvara se pitanje svrsishodnosti postojanja verskih bogomolja. O najnovijim tendencijama formiranja virtuelnih bogomolja, te verskih internet socijalnih mreža i diskusionih grupa, za "Vesti" govori prezviter Oliver Subotić, sveštenik i stručnjak za digitalne tehnologije, koji je upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
x Šta era binarnog koda znači religijskim zajednicama?
– Civilizacija binarnog koda je sama po sebi izazov za sve, pa i za hrišćane. S jedne strane, otvara nam mogućnosti osmišljavanja novih vidova misije, organizacionih šema, poboljšanja komunikacije među pomesnim crkvama, što je dobro i korisno. Sa druge strane, međutim, pred nama su novi vidovi otuđenja, zavisnosti, narušavanja privatnosti, virtuelnih identiteta i mnogo čega drugog što je prilično štetno.

Koje su prednosti, a koje su mane upražnjavanja verskih potreba preko interneta?
– U pravoslavnom hrišćanstvu ne postoji nešto poput "zadovoljavanja duhovnih potreba" jer je to odlika potrošačkog mentaliteta. Pravoslavno hrišćanstvo poziva na susret sa Bogom u zajednici Crkve, susret koji je živ i otvoren, susret u kome čovek iznova pronalazi svoj izgubljeni lik i istinski ga ostvaruje. Dakle, pitanje pripadnosti Crkvi je pitanje suštinskog identiteta u Hristu, a ne zadovoljavanja bilo kakve duhovne potrebe u potrošačkom maniru. U tom kontekstu, internet sajtovi i društvene mreže mogu biti pomoćnik da čovek dođe do određene informacija i da lakše priđe crkvenoj zajednici tako što će se prethodno "informisati", ali nikada ne mogu i ne smeju da budu zamena za živo, fizičko učešće i opštenje koje zahteva podvižnički način života.
x Da li internet pristup religiji može uticati na pojavu viška bogomolja i tradicionalnih religijskih zajednica u svetu?
– To se može desiti jedino kod onih hrišćana koji nemaju izgrađenu podvižničko-liturgijsku svest. A ako te svesti nema, onda izazov neće biti samo internet, već bilo šta drugo gde se projavljuje pseudozajedništvo, poput diskoteke, stadiona ili tome slično. Nije problem ukoliko je neko prisutan na elektronskom forumu ili društvenoj mreži, pogotovo ako za to ne izdvaja mnogo vremena, ali je i te kako problem ako oseća veću pripadnost forumu-mreži nego svojoj liturgijskoj zajednici. Da i ne govorimo o pokušajima prenosa liturgije u virtuelnu sferu, tu vrstu promašaja je izlišno i komentarisati.
x Da li se digitalnom pastirskom misijom gubi stvarni kontakt sa pastvom?
– Sve zavisi od toga da li je pastir uspeo da pronađe balans u tom domenu. Postoje određene granice koje ne treba prelaziti. Primera radi, ako neko ima duhovni problem i treba mu hitna pomoć, a ne može naći duhovnika ili je on kilometrima daleko, onda je jasno da elektronska pošta ili SMS poruka zaista mogu biti od pomoći. No ukoliko takva vrsta komunikacije pređe u naviku, onda duhovnik postaje neka vrsta elektronskog servisa, što je veoma problematično. Ne možemo očekivati od sveštenika da bude "onlajn" i da ga možemo dobiti pritiskom na dugme, iako ne treba previđati činjenicu da sve više ljudi upravo u elektronskoj sferi provode najveći deo svoje komunikacije sa spoljnim svetom. Suština je da koristeći savremene tehnologije ostanemo verni živom kontaktu i susretu sa čovekom licem u lice.