PREDAJE NA TRI FAKULTETA: Ivan Bekjarev
Igrao je fudbal u petlićima Crvene zvezde. Želeo je da bude pravnik, a sa samo deset godina postao glumac. I bio najbolji amater u Beogradu. Profesionalac je postao još kao gimnazijalac, u trupi Olivere i Radeta Markovića.
Ivan Bekjarev je rekao prvo "dobar dan" Studija B, bio je njegov prvi voditelj, ali i jedna od glumačkih "beba" Bojana Stupice. Studirao je sa Milanom Gutovićem, Josifom Tatićem, Đurđijom Cvetić…
Vrstan komičar, vremenom se "izmigoljio" u sve fahove. Na filmu je "razbio" velikog bokserskog šampiona tog vremena, Šugera Stankovića.
A da se tuče je naučio silom prilika kao dečak, u Kraljevu, da se kući ne bi vraćao razbijenog nosa. Među profesore je otišao kao prvak drame Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Zbog drugih, svojom voljom.
Majka Ivana Bekjareva, Radmila, poreklom je iz Đevđelije. U Beograd je došla 1945, a godinu dana kasnije, šestog aprila, na svet donela sina Ivana.
Ivanov otac, Georgi, Đorđe, u prestonicu je iz Makedonije stigao pred Drugi svetski rat sa prezimenom Bećarević, ali se tako prezivao i zloglasni šef Beogradske specijalne policije, što je porodici moglo da donese nove nevolje, pa je vratio staro, Bekjarev.
Fanatici bez pokrića– Posle gimnazije sam upisao prava, a ovi moji amateri svi se prijavili za prijemni na Akademiji, pa kažu, hajde i ti. Nikad nisam hteo glumu po svaku cenu. Možda sam zato ovako realan.
U našem poslu ima puno fanatika bez pokrića. Nema talenta, ali je fanatičan u radu i onda dolazi do vrlo krupnih posledica. Tu imate odlazak u drogu, alkohol, da ne govorim o samoubistvima.
Volim ljude koji svoj posao rade profesionalno, ali ne volim fanatike. Ima u našem poslu ljudi koji idu preko leševa zarad svoje karijere. Uvek sam savetovao svojim studentima: budite fer igrači. Možete napraviti veliku karijeru, a da nikog ne ugrozite. |
Kada je Ivan prvi put bio zaljubljen, u Dubrovniku, verao se po stenju ne bi li ubrao cvet za devojku. Da li sa ženama radi "na mišiće", ili ih osvaja romantikom, stihovima?
– Sa ženama treba raditi svim sredstvima i upotrebljavati sve načine, pa opet to može biti nedovoljno – kaže, kroz smeh.
– Tu nema recepta. Jedan deo moje ličnosti je svakako romantičan, drugi je potpuno suprotan, jednostavno mislim da niko nije samo jedno. Takvi ljudi su dosadni i sami sebi.
I kao voditelj i kao glumac bio je miljenik devojaka, ali on je izabrao svoju Mikicu i sa njom ima sina Vanju.
Odigrao je više od sto uloga u serijama, filmovima, dramama ("Bokseri idu u raj", "Boj na Kosovu", "Bure baruta", "Optimisti", "Srećni ljudi"… Bio je i Bata Dobrica i crnoberzijanac, knez Boris i četnički komandant. I Cane Kurbla u "Povratku otpisanih".
Alfa je i omega Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. Predaje na tri fakulteta. Trenutno igra pet glavnih uloga u pozorištu, a na televiziji u seriji "Kad na vrbi rodi grožđe".
Hvala Savi Mrmku
– Jednostavno sam imao sreću. Na drugoj godini Akademije dobio sam glavnu ulogu u filmu "Bokseri idu u raj".
Čim sam diplomirao primljen sam u Jugoslovensko dramsko pozorište i sve vreme radio. Na početku karijere u JDP nisam odmah dobijao prave uloge, ali sam zato postao voditelj Studija B i stekao ogromnu popularnost, a onda sam prešao u "Dvesta dvojku".
Napravio sam više od hiljadu emisija, ali je onda ta popularnost voditelja počela da ugrožava glumca, a ja sam već bio član JDP-a.
Otišao sam u vojsku, a nakon toga sam malo više vodio računa o tome da dobijem i neki veći glumački zadatak. Postepeno sam u JDP dobijao sve veće uloge, dok nisam postao prvak.
– Sem voditeljske imao sam i estradnu popularnost koja je, bar u našim uslovima, najgora za glumca. Kad je neko svestran i kad više stvari može uspešno da radi onda ga obično obezvređuju i kažu da ne zna ništa, a sve hoće.
Sava Mrmak je odigrao presudnu ulogu kada mi je, baš kada sam vodio "Zeleni kabare" sa Žikom Milenkovićem, Živkom Matić i Zlatom Numaganić, dao jako ozbiljnu ulogu u seriji "Banjica". Mislim da ću biti zahvalan Savi Mrmku dok sam živ. Išao je redovno u pozorište i znao šta mogu da igram.
Kad mi je dao ulogu svi su pali u nesvest, kao, otkud njemu, voditelju "Zelenog kabarea", da dodeliš dramsku ulogu! A to je ispalo sjajno, dobio sam čak i titulu TV ličnosti godine.
Uživa u pedagoškom radu
– Onda mi je krenula karijera istovremeno i na televiziji i u pozorištu. Došao je "Bolji život", pa "Srećni ljudi", sve mega serije, jako popularne, a istovremeno sam i u pozorištu dobijao sve veće uloge tako da sam kada sam otišao iz JDP-a deset godina unazad igrao samo glavne uloge. Sad igram šest naslova u pozorištu Slavija.
Naravno, ne igram u Jugoslovenskom dramskom. Odatle sam otišao u pedagogiju. I dalje radim na Akademiji umetnosti Beograd. Radio sam i na Akademiji lepih umetnosti, radim i na Univerzitetu u Bijeljini. Imam petnaestak godina pedagoškog staža, a iduće godine ću izvesti svoju sedmu generaciju glumaca. Na Megatrendu predajem javni nastup.
Glumim i dalje u pozorištu, igram i u seriji na Pinku "Kad na vrbi rodi grožđe", mada nisam baš presrećan što igram u toj seriji. Ne zadovoljava neke moje kriterijume, ali eto, nekad moraju i takve stvari da se rade.
Imam glumačkog posla, ne odustajem od njega, ali mi je ovaj pedagoški nekako sve značajniji i draži. Radim dosta i čekam da vidim hoće li se klima u našoj kulturnoj i pozorišnoj javnosti promeniti, ali, naravno, nisam optimista.
– Festival monodrame i pantomime u Zemunu je praktično bio ugašen kad sam predložio grupi istomišljenika da ga podignemo da ponovo zaživi, jer je pre toga postojao već 20 godina. Onda je nekome došlo da ga ukine. Pa, ne samo da ga je ukinuo, nego ga je "prepisao" u Nikšiću. Potpuno isti festival radi isti čovek koji ga je radio u Beogradu, a pre toga ga je u Beogradu ugasio!
Odoleo svim pritiscima
Foliranti na pijaci– Scena je za glumu. U životu glumac mora biti normalan čovek kao i svaki drugi. Idi, glumi na sceni i tu se transformiši, tu budi i ubica i kralj i prosjak. Kad vidim glumce koji glume za okolinu, na pijaci, u berbernici, na ulici, od njih bežim. To nisu dobri glumci. To su foliranti. |
– Bora Balać, koji je sad direktor festivala, Radomir Putnik, Ljilja Blagojević, Ivan Klemenc, koji je selektor za pantomimu i ja, kao umetnički direktor i selektor, okupili smo se s još nekoliko ljudi i uspeli posle tri godine taj festival da obnovimo.
Bilo je najteže na početku, ali evo od tada on traje punih 15 godina. Obezbedili smo zavidno mesto na kulturnoj mapi ne samo Evrope, nego bogami i sveta. Stižu nam prijave iz celog sveta i ja sam stalno na slatkim mukama koga ću izabrati za Festival.
Najveći mi je problem opet ovo naše kumovsko, političko, rodbinsko, klanovsko ponašanje. Zaista sam uspeo da odolim svim pritiscima. Ne mogu upravo ja koji zameram našoj pozorišnoj javnosti, odnosno ljudima koji su tu moćni i koji vuku poteze u našoj kulturi i pozorištu, što rade po principima političke, klanovske i, ako hoćete, seksualne pripadnosti, ja koji sam to toliko puta javno rekao, žigosao, toliko puta lansirao u javnost kao pogrešno, sad da radim tako. Nema šanse.
Zato i mislim da je taj festival godinama na zavidnom nivou, jer mi se niko ne meša u posao. Znaju da je to osuđeno na propast kad sam ja u pitanju. Tu sam vrlo rigorozan i vrlo tvrdoglav. Ali, ništa nije lično.
– Popularnost treba shvatiti pravilno. Ne treba se povesti za njom i misliti da si bogomdan.
Često sam govorio svojim studentima: postavite bilo koga pre Dnevnika da kaže "dobro veče" pre oficijelnog spikera, pre špice, za mesec dana to će da bude najpopularnija ličnost u zemlji. I šta sad?
Postavite potpunog idiota da to uradi i on će da postane popularan. Ako čovek počne da se ponaša kao da je bog ili genije, on će propasti čas posla. Ako ti uspeh mnogo prija ili ti neuspeh previše ne prija, onda si nadrljao. Isto je i što se braka tiče.
Ako sam rešio da uđem u brak, da zasnujem porodicu, celog života pokušavam da održim tu porodicu. Naravno, i dalje kažem da je uvek žena zaslužnija, ali verovatno sam i ja nešto malo zaslužan. Zajednički se trudimo da porodica funkcioniše i uvek je funkcionisala, apsolutno uvek. Najlakše se razvesti. Mnogo teže je izdržati.
Ljubav se ne podgrejava
– Oženio sam se sa 28 godina, nije to baš rano. A tad sam je i sreo. Mislim da ljubav ili se desi ili se ne desi, prema tome, ako se desi bolje da se desi sve odmah, nego da se čeka, da se podgrejava, da se mnogo kalkuliše. Čak mislim da su sve te preduge veze sa većim posledicama kasnije, jer onda dođe do braka koji često pukne.
Moja supruga je pravnik. Kad je trebalo, bio sam uvek tu, uz svoje dete. Naravno, ona mnogo više nego ja, ali uvek smo se trudili oboje.
Tu smo bili uvek pravi tim da sve rešavamo, sve što je u kući, pogotovo sa detetom. Tako je i dan-danas, iako naš sin nije više ni mlad, tu će sad, za koji dan, 35 godina da napuni.
– Roditelji često upadaju u grešku time što detetu sve dopuštaju. Mislim da to ne valja. Uradio sam sve što sam mogao za svoje dete, ali nikad nisam hteo da stekne utisak da može da ima sve i da mu je sve dozvoljeno.
Takođe, mislim da je veoma dobro što njegov posao nije nimalo sličan mom, jer gledam puno svojih kolega čija se deca bave istim poslom i stalno upadaju u situacije koje su, blago rečeno, diskutabilne.
Svaki roditelj mora da zalegne za svoju decu, ali kada je to na silu, protkano elementima koji nisu baš ni časni, ni opravdani, jer tu ima i dece koja jeste da imaju sjajne umetnike za roditelje, ali sama to nikad neće biti, tu dolazi do velikih nesporazuma. Mislim da je to velika nesreća i za te roditelje i za decu. Moj sin je menadžer, završio je menadžment i time se i bavi.
Posao pun nepravdi
– Glumac često, kada je nezadovoljan, traži utehu u piću, a u novije vreme u drogi. Čak ima mišljenja, meni je to prilično tužno, a možda i smešno, da se ne može biti veliki glumac ako nisi alkoholičar. To govore oni koji ne piju, nego loču i po pravilu, neuspešni glumci.
Zimi na kupanje– Ja strašno volim da putujem i volim da vidim svet. Posebno volim zimi da odem tamo gde mogu da letujem, da se kupam.
Tako sam sad išao na Šri Lanku i tamo se zaista lepo proveo dve nedelje. Prošle godine sam bio u Brazilu, pretprošle na Kubi, pre četiri godine na Baliju, pa onda na Tenerifama, pa na Azurnoj obali.
Dok sam još u dobroj kondiciji idem na što dalje destinacije, a ove bliže sam ostavio, na primer, grčka ostrva, za neko starije doba. |
Zaboga, Zoran Radmilović je bio alkoholičar, sad ću ja da ločem i da pijem, pa ću i ja biti veliki glumac. U svakoj profesiji je bilo ljudi koji piju. Ali, jedino se u glumačkoj profesiji to poistovećuje sa veličinom, sa posebnim kvalitetom u glumi.
Bio sam prisutan kad jedan kolega kaže drugom – ma od tebe nikad glumac neće biti, ti ne možeš da podneseš da popiješ tri čaše alkohola.
To su ti neuspešni, neostvareni, ti nikakvi glumci. To je njihova teorija. Uopšte nije tačno da veliki glumac podrazumeva alkoholičara.
– Naravno, ima glumaca koji piju. To je posao pun nepravdi i poniženja. Glumac voli da radi. Onog momenta kad mu ne daju da radi, traži utehu recimo u piću, ili još gore, u drogi. Toga ima svuda, u svakom poslu.
Ja sam odoleo zato što sam u svemu pokušavao da nađem pravu meru. Nikad nisam rekao – ja ne pijem. Pijem, ali pijem kad mi se pije, a ne po zadatku i po naređenju. I ne da bih bio veliki glumac, pa ću da se napijem. Ne pada mi na pamet.
Isto tako, kao na dugme, sad ćemo lepo da se provedemo, pa ćemo da slušamo "’Hajde Kato, ‘ajde zlato", popićemo pet litara vina i divno smo se proveli. To je meni strašno, a to je sistem tih kvaziboemskih varijanti. Da pokažemo da smo boemi idemo u Skadarliju da slušamo "Tiho noći, moje zlato spava", pa ćemo da arlaučemo, da "šikamo" i mi smo se divno proveli.
Nikad nisam nasedao na to. Grozim se psihologije mase, onog "kuda svi, tu i mali Mujo". Uvek sam bežao iz takvih situacija. Čak sam se bojao. Uvek sam nekako bio sam protiv svih.
