Ni Tito ne bi sačuvao Jugoslaviju

wikipedia.org

“Tito je bitno označio epohu u kojoj je živeo, ali se ne može smestiti ni u kakve kalupe, kaže nemačka istoričarka Mari-Žanin Ćalić”. Ona je napisala najnoviju Titovu biografiju: “Tito – večni partizan”.

– Tito je jedna od najzanimljivijih istorijskih ličnosti 20. veka – kaže nemačka istoričarka Mari-Žanin Ćalić obrazlažući čemu danas, 40 godina posle njegove smrti, pisati o osnivaču socijalističke Jugoslavije Josipu Brozu Titu.

“On je proizvod te epohe ekstrema, ekstremnih ideologija, ekstremnog nasilja, ali i ekstremnih predstava o tome kako je moguće oblikovati društvo u skladu s komunističkim modelom. On je socijalizovan u epohi koja je bila opsednuta revolucijom.”

U “najvećem sinu naroda i narodnosti” i četiri decenije posle njegove smrti jedni vide diktatora i žderača njihove nacije, a drugi kažu da današnji političari ne mogu ni da okreče to što je on sagradio.

Naravno, Tito nije bio ni demokrata zapadnog kova.

– Neposredno posle rata Tito je hteo da u Jugoslaviji uvede staljinistički model. Postojala je samo jedna ideologija, stvoren je jednopartijski sistem, mediji su bili pod kontrolom, delovala je teroristička tajna policija, bilo je političkih ubistava. Ali i tada je Partija više pokušavala da ljude uveri nego što im je silom nešto nametala. Onda je došlo do liberalizacije, najpre partije, potom države. Postojala je izvesna sloboda medija i pluralizam mišljenja. I naravno sloboda putovanja kao nigde u Istočnom bloku. No svakako, jugoslovenski sistem nije bio demokratski u zapadnom smislu – naglašava Ćalić.

Posle Tita – raspad

U socijalističkoj Jugoslaviji se sve vrtelo oko Tita. Iako nije bio diktator, on je vladao autokratski i na kraju je donosio sve ključne odluke.

– Tito je bio uvereni protivnik višestranačkog sistema. On je smatrao da Jugoslavija kao višenacionalna država može preživeti samo uz pomoć jedne jedinstvene političke snage, komunističke partije. Njen zadatak je bio očuvanje jedinstva zemlje. Zato se suprotstavljao svim drugim snagama koje su imale političke ambicije, bilo da se radilo o studentskom pokretu 1968, o filozofima Praxis-grupe i drugim intelektualcima koji su zahtevali više pluralizma, o Hrvatskom proleću ili sukobu sa liberalima u Srbiji – kaže Ćalić.

S druge strane, treba se zapitati, da li se zemljom moglo tako vladati na duge staze? Očigledno nije.

– Jugoslavija se posle Drugog svetskog rata razvila u modernu državu. Nastali su novi slojevi, takoreći socijalističko građanstvo, u društvu se etablirao veliki broj intelektualaca. Oni nisu mogli da budu večno pasivizovni uz pomoć ideologije o zemlji radnika i seljaka, jednostranačkog sistema i kontrole medija. Već 1970-ih godina je taj model bio potrošen – naglašava nemačka istoričarka.

Slovenija devet puta bogatija od Kosova

Ona kaže da je Tito to i sam uvideo, pa je uvođenjem kolektivnog predsedništva pokušao rešiti pitanje vođstva posle svoje smrti. Ali, pokazalo se, pogotovo posle njegove smrti (4. maja 1980), da su problemi postali već toliko veliki, da usklađivanje različitih interesa, koji su i objektivno postojali, više nije moguće – odnosno da ne postoji politička volja za tim.

Došlo je do duboke privredne krize koja je postala kriza sistema i cele države.

– Socioekonomske razlike u zemlji su se posle Drugog svetskog rata povećale a ne smanjle. U Sloveniji su ljudi 1945. bili po glavi stanovnika tri puta bogatiji od onih na Kosovu. A u 1980-im godinama je ta razlika porasla na devet puta.

– To znači da se i razlika u interesima povećala. Recimo slovenačka privreda, koja je funkcionisala gotovo kao privreda u Austriji, imala je druge potrebe od prvenstveno agrarno orijentisane privrede Kosova i velikog dela Bosne. Tu je država imala sasvim drugu ulogu. A potreba da se nešto menja, da se otvaraju nova radna mesta, je realno postojala – kaže nemačka istoričarka.

Njen zaključak: “U istoriji načelno ne postoje nužnosti. Uvek postoji neka alternativa, postoje različite mogućnosti. Ali, ja ipak mislim da su okolnosti za Jugoslaviju u sedamdesetim i osamdesetim godinama bile vrlo teške i da je tu preživljavanje takve države postalo malo verovatno. Socijalizam se raspadao u celom istočnom bloku. Mislim da je tih 1980-ih godina nastala jedna dinamika koju, da je bio živ, ni Tito više ne bi mogao tek tako da zaustavi ili da joj promeni tok.”

Jugoslavija se raspala kao kula od karata

Ni deset godina od njegove smrti Jugoslavija se raspala kao kuća od karata. No, to nije moralo da se završi u krvavom ratu, smatra Ćalić:

– Duboko sam uverena da je to moglo biti rešeno drugačije, bez tog strašnog rata. Jugoslavija je jako dugo živela u miru, a problemi koji su se javljali nisu bili u međuljudskim odnosima. To su pokazala i sociološka istraživanja još u 1980-im godinama. Ljudi nisu imali problema sa svojim susedima, bez obzira koje nacionalnosti ili vere oni bili.

Danas, 40 godina od njegove smrti, i dalje se lome koplja oko toga da li je Tito bio diktator i oličenje zla, ili heroj antifašističke borbe, vizionar i najsvetlija zvezda celog regiona. Po mišjenju Mari-Žanin Ćalić, to je zato što je Tito postao metafora za probleme današnjice.

“Tu se manje radi o tome kakav je Tito zaista bio, koje su bile njegove zasluge a što su bile greške ili za koje je zločine odgovoran. U osnovi se uvek radi o raspravama o sadašnjosti, o današnjem društvu. To je pitanje identiteta: Ko smo mi? Kako želimo da živimo?”

Uz to dolazi frustracija sadašnjom situacijom, smatra Čalić:

– Mnogi ljudi imaju osećaj da danas lošije žive. I onda se prošlost idealizuje. “Zlatne šezdesete”, kada su ljudi bez problema mogli da studiraju, kada je bilo dovoljno radnih mesta a Jugoslavija uživala ugled u svetu, upoređuju se sa sadašnjom situacijom u kojoj sve ove zemlje nemaju ugled, gde je prosečni prihod za dve trećine manji od proseka EU, gde je nezaposlenost velika a mladi, kvalifikovani ljudi napuštaju zemlju. I onda se mnogo toga projektuje na prošlost – na jedan ili drugi način – kaže nemačka istoričarka Mari-Žanin Ćalić u razgovoru za Dojče vele.