Ni oca, ni kuće, ni budućnosti

To nema nigde na svetu: Slavica Biznić i njen sin Igor

 

Ko ne zna, nikada da ne sazna. I nikada rat da ne vidite, kaže novinaru "Vesti" Slavica Banzić iz Opteruše, čiji je muž Spasoje bio u grupi od osmorice muškaraca koji su u julu 1998. u tom selu napadnuti, kidnapovani i potom ubijeni. Sa Kosova je izbegla sa petoro dece, a danas skromno živi u selu Brestovik kod Beograda.
Slavica Banzić jedan je od svedoka u procesu za ratni zločin u Opteruši koji je nedavno okončan pred pravosuđem na Kosovu. Ona i njen sin Igor su ogorčeni na kaznu koju je izrekao Vrhovni sud Kosova, i za taj zločin osudio dvojicu Albanaca na dve godine zatvora.
– Gde to ima u svetu da oteraš celo selo, otmeš dete od 14 godina, porušiš groblja, tri crkve, srušiš sve srpske kuće i za sve to dobiješ dve godine zatvora. Od naše kuće ostali su samo zidovi zarasli u korov. Dole ne smemo da idemo, a slike svog sela gledam samo preko interneta. Majka je jednom bila, kada su Rusi organizovali konvoj, jedva su ih pustili, nisu im dali da idu na groblje – priča za "Vesti" Igor. Ne može da se načudi zašto sudije nisu pitale optužene šta su uradili sa njegovim ocem Spasojem, i još sedmoricom muškaraca kada su ih zarobili. Njihova tela su pronađena sedam godina kasnije u masovnoj grobnici Volujak.
– Ta dvojica osuđenih su živi. Ako su naše uzeli, valjda znaju kome su ih predali. Zašto to ne kažu? Što ih to neko ne pita? Godine prolaze, a od žena svedoka ostale su samo moja majka Dragica i Slavica Banzić. I kada ona umre, ko će da priča? Ko da traži pravdu?
– U kući sam tada bila samo sa Spasojem, a to veče smo svi spavali kod porodice Božanić, od straha. Celu noć su pucali na nas. Ujutru u pola šest izašli smo i vidimo – dvorište puno, posvedočila je Slavica i pred sudom kojim je predsedavao sudija Euleksa.
– Posle maltretiranja odveli su nas nepoznato selo. Žene su stavili u jednu sobu a muževe u podrum gde su ih tukli. Sve smo čuli kroz zidove. Sutradan su nas poveli u susedno selo Zočište. Muškarce nikada više nismo videli – priča kroz suze ona.
Igor i Slavica kažu da su pripadnici Euleksa više puta dolazili kod njih u Brestovik, i da je ona identifikovala sedmoricu ljudi koje je videla u dvorištu Božanića.
– Doneli su laptop, pokazuju slike i pitaju mamu da li ih prepoznaje. Svi muškarci na slikama su bili mnogo stariji, ali ih je ona odmah prepoznala. To su bili ljudi koje je tog jutra videla ispred kuće. A kako ih ne bi prepoznala? Mi smo sa tim ljudima živeli. To su bile naše prve komšije. Ja sam odrastao sa njima kaže Igor.