Na kućnu adresu 39-godišnjeg Dejana Miloševića, obolelog ratnika od vijetnamskog sindroma, gangrene leve noge i dijabetesa, kao i njegove majke Vesna, ovih dana stiglo je 300 evra, dar dobročiniteljke Gvozdene Ekvilo iz Ciriha. Novac su upotrebili za preglede i snimanje noge na niškoj privatnoj klinici. Razlog tome je pre svega Dejanovo zdravstveno stanje, koje se naglo pogoršalo, pa sada bije veliku bitku da sačuva levu nogu. Mada su analize, nažalost, pokazale da je bolest načela i desnu.
– Kod nas mukama nikad kraja! Bog nas je urekao, nema drugog objašnjenja. Dok sam bila na operaciji katarakte, Dekiju se otvorila rana kod palca levog stopala. Gangrena je ponovo uzela maha. Nisam mogla da istrpim više davanje poslednjeg dinara za lekove i odlazak taksijem na previjanje u vranjskoj bolnici kad se stanje nije poboljšavalo. Bilo je sve gore. Zato sam se konsultovala sa pojedinim lekarima šta da radim. Dali su mi adresu i rekli da Dejana odmah vodim na privatnu kliniku za vaskularnu hirurgiju u Nišu. Sreća, pa je naša draga Gvozdena Ekvilo poslala 300 evra, inače nikad ne bismo otišli. Hvala joj beskrajno! – priča kroz suze Vesna.
Tokom boravka u Nišu, Dejanu je urađeno više detaljanih pregleda, pa nisu imali dovoljno novaca da sve plate. Bili su u potpunom čudu.
|
Male šanse za oporavak noge
Doktor iz Niša je Miloševićima, takođe, preporučio da pokušaju da dođu do Kliničkog centra Srbije u Beogradu i tamo nastave lečenje. |
– Nikad nismo bili u privatnoj klinici i ne znamo kakve su cene. Doktor koji je pregledao Dejana, najpoznatiji u južnoj Srbiji, ispostavilo se da je i velikodušan čovek. Saznavši da nemamo dovoljno da mu platimo, rekao nam je kad se vratimo u Vranje da je na nama da li ćemo mu platiti i ostatak. Naravno da hoćemo, ostavila sam nešto za lekove i hranu. Mada, ruku na srce, ne možemo ni da jedemo od sekiracija. Kako, kad je mom sinu stanje nogu toliko loše?! Doktor je rekao da postoje minimalne šanse da se spase leva potkolenica! – kaže očajna Vesna i dodaje:
– Isto tako nam je kazao da, ipak, pokušamo, da mu ne bi odmah odsekli nogu. Prepisao je za mesec dana 15 injekcija i da na svakih 15 sati prima infuziju. Tek to nas je izbacilo iz koloseka pošto ni sami ne znamo koliko će još to sve koštati. Plus lekovi za vijetnamski sindrom, pa još tri puta dnevno insulin za kontrolu povišenog šećera.
Vesna ne može da sakrije suze dok o tome govori. Teški uzdisaji i jecaji paraju tišinu i doboju kao kiša po olucima. Para niotkuda. Žive od pomoći anonimnog donatora iz Nemačke, koji im šalje svakog meseca 55 evra, kao i drugih dobročinitelja, koji pročitaju u kakvom su stanju, pa odluče da im pomognu. Već skoro punu deceniju je tako. Pri tom, Vesna ne radi jer je njena firma u štrajku i pred gašenjem.
– Da nije bilo dobrih ljudi iz dijaspore, njihovog razumevanja i pomoći, odavno bismo bili pokojni. Nisam optimsta, ali moramo da se borimo, upravo zbog svih njih, koji nas izdižu iz pepela i ne dozvoljavaju da potonemo. Neka im se dobro, još boljim vrati! – briše suze na rastanku Vesna.
