Odnarođavanje Srba u Crnoj Gori deo je istog scenarija koji je prethodno realizovan u Makedoniji i Hrvatskoj sa ciljem marginalizacije i razbijanja jedinstva srpskog korpusa na Balkanu. Taj plan su od početka potpomagale i neke zapadne zemlje, ali se nadam da im to neće uspeti. Osnove za optimizam dao nam je crnogorski narod kroz litije i druga crkvena okupljanja, poručuje episkop požarevačko-braničevski Ignatije (Midić).
U razgovoru za “Vesti” vladika jedne od najmnogoljudnijih dijasporskih eparhija Srpske pravoslavne crkve navodi i zbog čega Srbi nikada ne smeju da se odreknu Kosovskog zaveta, ali i kako je došlo do toga da “jedan sićušan i nevidljiv virus pokaže svu nemoć i ranjivost savremenog čoveka”.
Dragocene pouke
Ako svako zlo ima i nešto dobro, šta nam je dobro donela pandemija COVID-19 virusa?
– Pandemija virusa COVID-19 nije donela nikakvo dobro ljudima, a posebno ne hrišćanskim crkvama. Naprotiv. Pored velike smrtnosti, ona je donela i strah ljudima da prisno komuniciraju jedni sa drugima, što posebno pogađa našu Crkvu. Naša vera je zajednica čoveka sa drugim čovekom i sa Bogom, i to najprisnija zajednica, tj. ona je Crkva. Ono što bi eventualno bilo nama korisno u svoj ovoj muci jeste pouka koju bismo mogli da izvučemo iz ove tragedije. To je da mi prvenstveno zavisimo od pomoći Božje i da smo sami nemoćni – i pored sveg napretka nauke i tehnike, kao i velikih dostignuća savremene civilizacije u svim oblastima života. Jedan sićušni i nevidljivi virus je pokazao svu nemoć i ranjivost savremenog čoveka.
Koliko je pandemija ovog virusa uticala na veru? Veruje li danas narod manje ili više u odnosu na vreme pre pandemije?
– Pre bih rekao da je savremeni čovek, a time i naš, izgubio veru u nauku i u naučnike koji su neretko sebe prikazivali kao bogove koji mogu sve, nego veru u Boga. Ovakve tragedije često povećavaju veru u Boga. Naš narod ovo tačno opisuje kad kaže: bez nevolje nema bogomolje. Ovo, naravno, nije prava vera u Boga, ali može da posluži kao dobra polazna osnova za nju.
Zašto je tako?
– Prosto, razlog tome je što čovek postaje sve svesniji da ono što mu je nauka obećavala, počevši od 18. veka pa nadalje, a to je da će ona iskoreniti sve bolesti i sve nepravde i da će stvoriti raj na zemlji, jeste prazna priča i utopija. Sve dok je smrt prisutna u prirodi, nema sreće za čoveka. Savremena civilizacija je karakteristična i po tome što je htela da sakrije smrt od ljudi. To je, međutim, prosto nemoguće i na to nas podsećaju ovakve vrste pandemija i bolesti.
Kosovski zavet
U Crnoj Gori ova pandemija je poslužila i za obračun sa Crkvom, odnosno privođenje mitropolita, hapšenje vladike, zabrane litija. Da li su se tamošnje vlasti rukovodile isključivo zdravstvenim razlozima?
– Očigledno je da nisu. Pandemija nema ništa zajedničko sa već ranije napravljenim planom odnarođavanja crnogorskog naroda od Srbije i od srpstva. To odnarođavanje se ne može postići na drugi način do kroz ukidanje Srpske crkve u Crnoj Gori i stvaranje neke nove koja neće imati nikakve veze sa Srpskom crkvom i Srpstvom. Na ovaj način bi se razbilo jedinstvo srpskog korpusa na Balkanu, što bi doprinelo njegovom marginalizovanju u svim sferama života, a potom i potpunoj potčinjenosti inostranim centrima moći, a što je, moramo priznati, plan koji je davno napravljen i svesrdno pomagan od nekih zapadnih zemalja. To je još pokojni Tito počeo da sprovodi u bivšoj Jugoslaviji. Najpre je stvorio takozvanu Makedonsku crkvu da bi stvorio novu naciju koja bi bila suprotstavljena srpskoj, a potom i takozvanu lažnu Crnogorsku crkvu. Isto je pokušano i u Hrvatskoj sa stvaranjem takozvane Hrvatske pravoslavne crkve, ali nije uspelo. Tamo je slučaj Srba rešen na drugi način, i mi to znamo i svedoci smo toga. Nadamo se da ovaj projekat neće uspeti ni u Crnoj Gori. Osnove za optimizam dao nam je crnogorski narod kroz litije i druga crkvena okupljanja.
Pre nepune tri decenije, 1991. godine, objavili ste tekst “Kratko razmišljanje o Kosovskom zavetu i kontekstu današnjice”. Da li se nešto promenilo u vašem razmišljanju?
– Suštinski ne. Kosovski zavet je pre svega opredeljenje našeg naroda za Carstvo Božje. On daje identitet našem narodu i on ne sme da se poistoveti sa dnevnom politikom koja se menja. Naravno, opredeljenje za Carstvo Božje nikako ne znači dizanje ruku, te odustajanje od zemaljskog i istorijskog života. Naprotiv. To je istrajna borba svakog našeg čoveka ponaosob i naroda u celini za način života sada i ovde utemeljenog na božanskom, koji je trajan i jedini istiniti. Ovo, naravno, nije nimalo lako i zato bi trebalo ovaj Zavet stalno pojašnjavati i mladim generacijama prenositi.
Briga za bližnje
Može li se Kosovo sačuvati i kako?
– Problem teritorijalnog integriteta naše zemlje mora se rešavati na osnovu novonastale političke situacije, kako kod nas, tako i u svetu. Smatram da ne treba žuriti jer se politika, koja je i stvorila problem Kosova, stalno menja. Ako se ne varam, kiparski problem traje već više od četiri decenije i, koliko znam, Kiprani nisu izgubili nadu u njegovo povoljno rešenje. Ima i drugih primera u svetu koji mogu da posluže kao osnova za rešavanje Kosovskog pitanja u okviru teritorijalnog integriteta Srbije. Naravno, ja nisam za to kompetentan – ovo su samo moja prosta razmišljanja kao Srbina i građanina Srbije.
Rukovodite jednom od najvećih, ako ne i eparhijom sa najvećim brojem vernika u dijaspori. Koliko je ta činjenica prednost, a koliko mana?
– Tačno je da mnogi ljudi iz naše eparhije odlaze u inostranstvo radi posla i boljeg života. Oni se istovremeno i vraćaju u zavičaj ili povremeno dolaze u njega. Tačnije, oni su stalno na putu između zavičaja i inostranstva. Ono što je velika opasnost ovakvog načina života po Crkvu jeste poništavanje parohija i parohijskih zajednica. Oni postaju hrišćani kao individue ne pripadajući nikakvoj konkretnoj crkvenoj zajednici ili opštini. To je posebno opasno zato što je naša vera Crkva, konkretna liturgijska zajednica iz koje kao posledica proizlazi svakodnevni život naših vernika, a koji treba da je, pored ostalog, briga čoveka za drugog konkretnog čoveka i potrebe konkretne zajednice, što je sama suština pravoslavlja.
Blagodarim dijaspori
U vašoj eparhiji je impresivan broj aktivnih manastira iz 13. i 14. veka. Mnogi su obnovljeni upravo zahvaljujući srpskoj dijaspori poput manastira Nimnik?
– Tako je. Činjenica je da naši ljudi iz inostranstva mnogo pomažu u obnovi ne samo svojih mesnih crkava, već i manastira. Ovom prilikom im posebno blagodarim i molim se Bogu za njihov napredak svake vrste. Ovo je posebno važno budući da naši srednjovekovni manastiri ne samo da svedoče pred licem stranog sveta, koji sve više posećuje ove svetinje, o našoj prošlosti, već su i čuvari vere i autentičnog hrišćanskog života.
Među tim manastirima je i jedan specifičan po tome što je pokajnica kuma vožda Karađorđa. Srpska istorija je puna tih kumovskih izdajstava i bratoubistava. Ima li leka toj boljci ili je to srpski usud?
– Tačno je da u našoj eparhiji manastir sa posebnom istorijom jeste Pokajnica. To je crkva brvnara sagrađena u 19. veku kao izraz pokajanja Vulice za ubistvo svoga kuma Karađorđa. Sam čin koji je prethodio postojanju manastira je za svaku osudu, ali bar pokazuje da je postojalo i pokajanje za to. Zlo uvek postoji, i ne samo u našem narodu, već i svuda. Najopasnije je zlo koje ostaje bez pokajanja jer to znači da je zlo postalo nešto normalno. Da nas Bog sačuva od toga.
Da li su već počele pripreme za obeležavanje 600 godina od smrti Svetog despota Stefana Lazarevića 2027. Može li otkriti kako će ovaj značajan događaj biti obeležen?
– Pripreme još nisu počele. Kad budu počele, objavićemo.
Crkva da rešava probleme ljudi
Dugogodišnji ste prijatelj, ali i učenik najcenjenijeg pravoslavnog teologa današnjice mitropolita Jovana (Zizulasa). U kom pravcu Pravoslavna crkva treba da ide u budućnosti?
– Svaka budućnost donosi i nove izazove za Crkvu. Bar je tako bilo u prošlosti. Ono što je Crkva radila i treba da radi i u budućnosti to je da aktivno učestvuje u rešavanju problema ljudi. Počevši od ontoloških, socijalnih pa sve do ekoloških. Teologija Pravoslavne crkve, posebno učenje o Jednom Bogu koji je Trojica, zajednica Oca i Sina i Svetoga Duha, može da bude osnov za rešavanje međuljudskih odnosa, na čemu insistira i mitropolit Jovan Ziziulas. Individualistička ontologija je prosto neodrživa. Čovek je neponovljiva ličnost (a toj neponovljivosti čak teži i individualizam) samo onda kad je u ličnoj, slobodnoj zajednici sa drugim čovekom i sa Bogom. Tu je naravno i liturgijsko iskustvo Pravoslavne crkve koje može da posluži kao osnova za uređenje odnosa, ne samo čoveka sa dugim čovekom, nego i sa prirodom koja nas okružuje, što je takođe veliki problem savremene civilizacije.
Iz nacionalizma u mržnju
Plašite li se da bi Evropa u budućnosti, zbog velikog broja pridošlih migranata iz islamskih zemalja, mogla da promeni svoj hrišćanski kod?
– Takva opasnost je postojala u zemljama Zapadne Evrope i pre migrantske krize, ali iz pomodarstva ili iz revolta prema zapadnoevropskom hrišćanstvu. Mnogi su prelazili na islam iz tih ili sličnih pobuda. Danas, smatram, ta opasnost ne postoji. Suprotno, bojim se da može da dođe do porasta nacionalizma u Evropi koji može da preraste u mržnju prema svemu onome što je drugačije i da dovede do potpunog ignorisanja ljudske patnje. Ipak se nadam da do toga neće doći.
