Jedno od najspektakularnijih ubistava burnih devedesetih godina bila je likvidacije Radovana Stojičića Badže, zamenika ministra unutrašnih poslova i prvog policajca Srbije, čuvara bračnog para Milošević-Marković.
Badža je 12. aprila 1997. godine sedeo u piceriji Mama mia u centru Beograda. Nešto posle ponoći u restoran se ušetao njegov krvnik. Došao je do male sale i viknuo: “Svi na pod.” Sa leđa je ispalio petnaestak metaka u Badžu i ubio ga na mestu. Sa Stojičićem su se nalazili njegov sin Vojislav i prijatelj carinik. Pored Badžinog tela nađena je tašna u kojoj se nalazilo 700.000 nemačkih maraka. Ako se očekivalo da će se rešiti bar ubistvo osobe koja se ovako visoko kotirala u lestvici Miloševićevog režima, to se nije desilo. I dve decenije kasnije, sve je ostalo na kafanskim pričama i pretpostavkama. Ubica i naručioci nikada nisu odgovarali.
Badža je počeo karijeru kao pozornik na Tašmajdanu. Zbog svoje izuzetne fizičke spremnosti, znanja rvanja i džudoa, ubrzo je postao instruktor, a onda i sredinom osamdesetih godina zamenik komandanta Specijalne antiterorističke jedinice MUP Srbije. Proslavio se u vreme štrajka albanskih rudara u Starom trgu. Tada je sa svojim specijalcima upao kroz pomoćni ulaz i izazvao pravu paniku među rudarima, kada su iz mraka, sa bojom zatamljenim licima upali među njih. Pošto je uspešno obavio ovaj zadatak, postao je i čovek od poverenja Slobodana Miloševića.
Likvidacija ovako značajne osobe u Miloševićevoj vertikali moći zaprepastila je sve. I dan-danas se ne znaju motivi. Po kuloarskim pričama, jedni tvrde da je razlog šverc cigareta, a drugi, pak, da je reč o pokušaju da se politički i bezbednosno oslabi Milošević.
