Takva paralela podrazumevala bi da upravo novi početak u odnosima između Zagreba i Beograda, njihovo pomirenje i savez, označe početak jedinstva. Nemačko-francuski sporazum započeo je ujedinjenje Zapadne Evrope, srpsko-hrvatski sporazum zapečatio bi jednistvo Zapadnog Balkana. Ovaj pristup bi nesumnjivo doprineo pomirenju u regionu. Svakako bi bio po volji ekonomskim i intelektualnim elitama, posebno onim nastalim u socijalizmu koje uostalom prevladavaju u pet bivših jugoslovenskih republika, koje još osećaju zaostale reflekse jugoslovenstva. Konačno, tako bi bile prevaziđene velike regionalne razlike i lakše uključene države poput Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, samoproglašenog Kosova i Albanije.
Međutim, ovakav razvoj događaja je malo verovatan. Razloga ima više. Najvažniji među njima je politički. Nemačka i Francuska su se mirile u uslovima obostrane nemoći. Prva je slomljena 1940, druga je propala 1945. godine. Mogle su da se uzdignu samo zajedno. U svetskim okvirima hladni rat i strah od Sovjetskog Saveza omogućili su ovo približavanje i pomirenje. Savremeni odnosi na Zapadnom Balkanu su upravo suprotni. Jedna velika i jedinstvena država je razbijena, silom, prevremenim priznanjem, zahvaljujući nacionalizmu i autoritarnosti njenih republika. Zagreb je za svoj državni i ratni program imao podršku upravo Evropske unije i danas je rat protiv srpskog naroda i Srbije jedan od temeljaca državnog i nacionalnog identiteta Hrvatske. Kakvo bi to jedinstvo Francuske i Nemačke bilo ako bi jedna od njih svake godine slavila dan kada je prognala stotine hiljada pripadnika naroda kome je druga matična država? Da ne pominjemo da je izbegličko pitanje još nerešeno, a s njim stanarska prava i politički status srpskog naroda u Hrvatskoj. Evropska unija je učesnica u ovom sporu. Ona je od početka stala na stranu Hrvatske.
Drugi razlog je ekonomski. Francuska i Nemačka bile su kompatibilne privrede. Srpska i hrvatska privreda to više nisu. Konačno, treći razlog je reformski. Srbiji je trebalo 16 godina da se suoči s potrebom napuštanja ostataka jugoslovenske nefunkcionalne državnosti. Slično je bilo i sa društvenim uređenjem. Za Hrvatsku su reforme, tržišna privreda i teškoće koje su ih pratile bile samo manji deo cene neophodne da bi posle devet stoleća ponovo postala nezavisna država. Za većinu građana Srbije Jugoslavija je bila idealna, dok je egalitarna, socijalna – iz kredita finansirana – država bila nesumnjivo bolja od manje, siromašnije, zaboravljene i "nesavršenije" srpske prethodnice. Zato je Hrvatska, uprkos zastarelom i autoritarnom Tuđmanovom režimu, uspela da se ranije reformiše i pripremi za uključivanje u Evropsku uniju. Tome u prilog išle su i znatno manje štete od onih koje su u ratovima i sankcijama pretrpele BiH ili Srbija, kao i veliki hrvatski prihodi od turizma.
Uprkos svemu navedenom, Republika Hrvatska je već pet godina jedina evropska katolička država koja nije članica Evropske unije. Takođe, Hrvatsk, sa izuzetkom stare članice Grčke, nesumnjivo najrazvijenija balkanska država, ispala je čak slabije razvijena i manje spremna za evropske integracije od Rumunije i Bugarske. Ovi razlozi su i stvorili utisak kako će čitav Zapadni Balkan jednog dana zajedno stupiti u Evropsku uniju. U ovom trenutku čini se da to neće biti slučaj. Hrvatskoj je omogućeno da u odnosu na ostale države regiona i formalno prednjači na putu priključivanja uniji. Nedavno sporazumno razdvajanje graničnog spora sa Slovenijom od daljeg približavanja Evropskoj uniji probudilo je nove nade u hrvatskoj javnosti. Takođe, Hrvatskoj, koja se nalazi u samom predvorju EU, stavljeno je u izgled da će stupiti u punopravno članstvo do 2012. Za Srbiju još ne postoji određena mapa puta ka Evropskoj uniji. Izvesno je da bi u sadašnjim okolnostima stupanje u članstvo trebalo očekivati između 2016. i 2020. Neiskrenost Brisela kad je reč o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju daje za pravo pesimistima. Kao što je nekada sve učinjeno da se BiH, Crna Gora, Makedonija i Kosovo odvoje od Srbije, tako proteklih godina postoji tendencija da ove oblasti uđu zajedno u EU. Sudbina Srbije postala je na taj način neizvesnija i manje zavisna od njenih građana i njihove vlade.
Priključivanje novih članica Evropskoj uniji, pre svega, zavisi od političke volje i interesa Brisela i država članica. Svi drugi preduslovi su važni, ali ne i presudni. Ukoliko bi u EU bili primljeni zajedno i uskoro, Srbi i Hrvati bi mogli da se pomire. Makar bi treća strana njihovih sukoba proglasila primirje, a njihovi odnosi bi tada u potpunosti počeli da zavise od njih samih.
