U životu i karijeri Ilije Petkovića mnogo toga vezano je za Francusku, Italiju i Nemačku. Debitovao je za reprezentaciju Jugoslavije 24. aprila 1968. u čuvenoj, gotovo neverovatnoj pobedi plavih nad Francuzima od 5:1 i debi začinio sa dva pogotka, a kasnije je s uspehom igrao u "zemlji petlova", u dresu Troa. U Italiji je zablistao u završnici Kupa nacija, najpre kao jedan od najboljih aktera polufinala, kad je Jugoslavija srušila svetskog prvaka Englesku i zaplavila nebo nad Firencom.
A Nemačka je već posebna priča. Tu je odigrao legendarnu "majstoricu" sa Špancima, potom igrao na Svetskom prvenstvu ’74, bio među najboljima u remiju na otvaranju Mondijala sa Brazilom (0:0), strelac jednog gola u rekordnoj pobedi nad Zairom (9:0), tu je dočekao vest iz Beograda da mu se rodio sin Dušan, na kraju – tu se i oprostio od dresa sa državnim grbom, jer posle neslavnog završetka SP više nije pozivan u reprezentaciju. Bilans – 43 utakmice i šest golova.
A onda je došla i Nemačka 2006, u koju je odveo reprezentaciju SCG kao naš treći selektor u istoriji koji je prethodno igrao na ovom takmičenju (pre njega, to je uspelo još samo Tirnaniću i Arsenijeviću). Epilog je dobro poznat: plavi su poraženi u sve tri utakmice u grupi – od Holandije (0:1), Obale Slonovače (2:3) i Argentine (0:6).
Temperamentni Kninjanin je, međutim, znao da vreme leči sve rane. Dugo je ćutao o ovoj temi, a kad je progovorio – opleo je po mnogima. Iz njegove ispovesti bilo je jasno da je malo ko od igrača otišao na Svetsko prvenstvo da iskreno natopi dres znojem. Ali, bilo pa prošlo. Oni stariji poznavaoci fudbala više vole da se sećaju Petkovića kao "tajfuna sa Karaburme", neponovljivo desno krilo…
Petković je i danas veran reprezentaciji. Bio je savetnik Ljubinku Druloviću za kratko vreme njegovog v.d. selektorovanja…
Veran je i sebi i zato će mu u ponedeljak, 22. septembra, mnogi čestitati 69. rođendan od srca.
