Kroz njihovo druženje i međusobno uživanje "u prepričavanju bajatih viceva" emisija analizira rat u Iraku. Prvi utisak je da se mora odati profesionalno priznanja autorima koji su pred kamere doveli glavne aktere i njihove najbliže saradnike iz vremena kada su kao čelni ljudi moćnih zemalja spremali agresiju na Irak.
Saznali smo iz prve ruke da je samo engleskom premijeru bilo stalo da se sve pokrije rezolucijom UN. Dok je Buš, kao pravi prijatelj, pustio Blera da iživi ulogu dobrog engleskog diplomate, uveliko spremao američke marince za invaziju na naftom bogati Irak.
I kada je uviđavni novinar upitao Blera da li se sada kaje što je poverovao pogrešnim(!) podacima obavštajnih službi da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, što je bio zvanični razlog agresije, Bler u stilu Dražine izreke "da nema Nemaca, Englezi bi bili najgori narod", odgovara da bi opet isto postupio. Jer, parafraziram, on ne pristaje da Engleska bude osrednja država koja stoji po strani dok se oko nje stvara istorija (čitaj: preraspodela moći).
Prethodno je slavoljubivi Bler stav da bespogovorno bude saveznik američkoj ambiciji da zaposedne iračka naftonosna polja, pravdao Kosovom. Tu je, reče Bler, zapadna demokratija pokazala kako se zlu staje u kraj. Intervenistički nisu postupili u Bosni, pa je tamo stradalo 750.000 ljudi! Reče "Bušova pudlica" i ne pomeri se s mesta.
Masakr se jeste desio, ali značajno puta manji.
Tačno je da je i jedna nevina žrtva mnogo, ali ako se već koriste brojke da bi se povećao efekat užasa, one bar iz pijeteta prema žrtvama moraju biti preciznije. Istraživačko- dokumentacioni centar iz Sarajeva parama stranih donatora priveo je kraju višegodišnje istraživanje i krajem prošle godine objavio da je u razdoblju od 1991. pa do kraja rata 1995. stradalo 96.595 ljudi kao direktna žrtva rata, dok se još 2.200 osoba smatra indirektnim žrtvama, jer su umrli od gladi ili nemogućnosti lečenja zbog ratnih sukoba.
Najviše je stradalo Bošnjaka (66 odsto), zatim Srba (26 odsto) pa Hrvata (8 odsto). Brojka o 300.000 stradalih muslimana, s kojom su mahali muslimanski lideri u BiH, pokazala se kao deo lažljive, ali uspešne politike u kojoj su muslimani predstavljeni isključivo kao žrtve, a Srbi dželati.
Muslimani, štićenici zapada, imali su od koga da nauče kako se u propagandne svrhe laže i falsifikuje istorija. Besramnost Tonija Blera pred kamerama samo je jedan od primera kako treba lagati s lakoćom i samouverenošću, pa klasičnu agresiju sa hiljadama mrtvih civila u Iraku pripisati dobrim namerama.
Sličnom lakoćom odsustva svake logike i srama sada u Sarajevu odbijaju popis stanovništva u kojem bi se građani BiH izjašnjavali o nacionalnoj i verskoj pripadnosti. To bi verifikovalo etničko čišćenje i genocid, tvrde Izetbegovićevi naslednici, i ne pomeriše se s pijedestala žrtve na koji ih je postavio lažljivi Bler i njemu slični.
