Epidemije su, otkako postoje države i politički organizovano društvo, uz rat i prirodne katastrofe bile najveći izazov za funkcionisanje zajednice, kaže za “Vesti” filozof i publicista Nikola Tanasić. Epidemiju vidi kao vreme u kojem svi društveni procesi dolaze pod opterećenje i pucaju najslabije karike.
– Specifičnost globalnog društva jeste da je društvo informacija. Javnost, pa čak i stručna, zna malo o prirodi nove zaraze. Medicina i farmakologija su empirijske nauke i za pouzdano znanje o bolesti i lečenju potrebno je gomilanje iskustva koje podrazumeva i niz procesa koji traže vreme i strpljenje, a globalna perceptivna svest javnosti to nema.
To je osnovni razlog zašto je nova epidemija izbacila na površinu sve boljke društva od vulgarne manipulacije medijima iz političkih ciljeva i generisanja “lažnih vesti” do galopirajućeg nepoverenja građana u institucije. U globalnoj krizi nema jednostavnih odgovora i savršenih rešenja.
– Ono što je spasonosno rešenje za jedno društvo, za drugo je antiutopija i totalitarizam. Primer društva s paradigmom solidarnosti se video u Kini, proizvodnom i privrednom epicentru globalne ekonomije , a koja je potpuno, dekretom i u velikoj meri totalitarno, zaustavila ekonomski i društveni život da spasi što više ljudskih života, što je planetu dovelo u ekonomsku krizu. Nasuprot tome, liberalna društva Zapada, poput Britanije i SAD, insistirala su da država nema pravo da sputava ekonomski život i ograničava individualne slobode. Te razlike u poimanju “normalnog” su udarac ideji globalnog društva.
Po završetku epidemije, prema mišljenju Tanasića, i dalje ćemo živeti u globalizovanom društvu gde dominiraju krupne korporacije, koje najmoćnije države drže kao taoce.
– Interesi te globalne oligarhije su različiti od nacionalnih. Njihovi predsednici i menadžeri nisu zabrinuti da za njih neće biti respiratora ili medicinske nege, već ih brine uticaj globalne ekonomske krize na njihov profit. Briga za profit u krizi povlači vojsku otpuštenih, kresanje plata ili dodatno ograničavanje radničkih prava.
U toj konstelaciji snaga pitanje “da li će se građani opametiti” ne igra nikakvu ulogu.
– Globalni Zapad kontroliše tokove informisanja i diktira globalne vrednosti preko medija i industrije zabave, pa su male šanse da će se osvešćeno društvo okrenuti plemenitim idealima solidarnosti i socijalizma naspram pohlepe korporacija i kapitalista. Naprotiv.
Zajedničko za Istok i Zapad su totalitarne tendencije upotrebe novih tehnologija da se građani nadziru i drže u pokornosti. I tu su maske pale, sada se sve radi brutalno i otvoreno.
– Ova slika ukazuje da ćemo narednih godina živeti u progresivno sve represivnijem društvu, sa sve većim nivoom kontrole nad kretanjem i komunikacijama. U uslovima očuvanja ekonomske kontrole transnacionalnog kapitala teško možemo očekivati da će neku narednu epidemiju države dočekati sa bogatijim i razvijeniji, i univerzalno dostupnim sistemima zdravstvene zaštite. Naprotiv, verovatno ćemo se svi u svetu pretvoriti u “globalni Singapur”, društvo koje će epidemije doživljavati kao elementarnu nepogodu, i građani će biti primorani da trajno promene socijalne navike kao što su nošenje maski i ograničenje ličnog kontakta kako bi narednu krizu mogli da preguraju sami, u nadi da neće morati da se oslanjaju na pomoć države i njene popucale i oslabljene socijalne mreže.
Farmako moć
– Vulgarna priča o Mesiju i naučniku zaboravlja da farmaceutska industrija zarađuje mnogo više od industrije zabave, štaviše, finansira je. Hrana, voda i odeća čovečanstvu je neposrednija potreba od lečenja, a “španski naučnik koji zarađuje tričavih par hiljada evra” ne postavlja pitanje koliko zarađuje Vijetnamac koji uzgaja pirinač, Bengalac što mu šije odeću, pa čak ni Kinez koji sastavlja njegov ajfon – kaže Nikola Tanasić.
Vreme paradoksa
– Za većinu zemalja pristupi SAD i Kine su ekstremni polovi. U Rusiji je, pak, normalno da predsednik naloži zabranu rada apoteci koja poveća cene zaštitne opreme, a u SAD je normalno da guverneri saveznih država licitiraju jedni protiv drugih u borbi za respiratore i opremu i spasu živote u svojoj državi na uštrb života u nekoj drugoj.
