U koncentracionim logorima u Drugom svetskom ratu i žene radile kao nadzornice. Izložba u memorijalnom centru Ravensbrik bavi se njihovim biografijama i daje šokantni uvid u način funkcionisanja nacističkog aparata.
Griža savesti? Kajanje? Mariji Mandl su ti osećaji bili potpuno strani. “U tom logoru nije bilo apsolutno ničeg lošeg”, rekla je glavna nadzornica ženskog koncentracionog logora Ravensbrik nedugo pre smrti sa 36 godina. U Krakovu je 1948. osuđena na smrt i obešena.
Njena stravična karijera je neizostavna na novoj stalnoj izložbi o ženskom osoblju logora u Ravensbriku. Jer nemačka samozvana gospodarska rasa želela je upravo takve žene kao osoblje u koncentracionim logorima: bezrezervno odane nacističkoj ideologiji i nemilosrdne.
Prema perverznoj logici nacističkog režima neko poput Mandl je bio predodređen za “veliko”, pa je posle tri godine iz Ravensbrika premeštena u logor za uništenje ljudi – Aušvic. Tamo je osnovala devojački orkestar koji je svirkom morao da prati transporte logoraša i pogubljenja.
Ova Austrijanka je bez sumnje bila jedna od najokrutnijih od oko 3.300 žena koje su u Ravensbriku prošle obuku za svoj brutalan posao.
Taj koncentracioni logor, na oko 80 kilometara od Berlina, bio je glavni centar za obuku i regrutovanje ženskog osoblja za logore. Od 1940. žensko osoblje je bilo pod direktnom nadležnošću elitnog SS-a. Zato je naslov izložbe koja je prvi put koncipirana 2004, a sada aktualizovana: “U pratnji SS-a”, piše Dojče vele.
I mesto postavke je pažljivo odabrano: radi se o zgradi u kojoj je nekada živelo žensko osoblje, odmah pored nekadašnjeg logora. Od 1939. Do 1945. samo su zid i žica delili žene zločince od njihovih žrtava – ukupno 140.000 žena, dece i devojčica.
“Ti si dama, ali ja mogu da te tučem“
Na izložbi se može videti, pročitati i čuti kakvom maltretiranju i patnjama su bili izloženi logorašice i logoraši. Neki intervjui bivših logorašica su stari više od 20 godina.
U jednom takvom videu Poljakinja Ursula Vinska opisuje kako je posebno brutalna Marija Mandl tukla jednu stariju ženu. Kada joj je druga logorašica pritekla u pomoć, završila je u bunkeru i Mandl ju je mesecima svakog dana udarala po licu govoreći joj: “Ti si dama, ali ja mogu da te tučem.”
Ali među osobljem je bilo i žena koje su tu i tamo znale da pokažu znake ljudskosti. Tako se Henrika Stanecka, takođe iz Poljske, seća kako joj je bilo dozvoljeno da se posle prisilnog rada na polju repe okupa u jezeru. “Čak smo dobile jedan peškir”, kaže bivša logorašica.
“Atraktivan“ posao
Što je duže rat trajao, to je nacistima bilo teže da pronađu osoblje koje se dobrovoljno javljalo za posao u logorima. Zato su počeli da daju oglase u novinama. U njima se, međutim, nije pominjala reč “koncentracionii logor“.
U listu Hanoveršer kurir je 1944. objavljen sledeći oglas: “Traže se zdrave ženske osobe za vojnu službu starosti između 20 i 40 godina. Plata po lestvici za državne službenike. Besplatni stan, hrana i odeća (uniforma)“.
Mnoge žene su se javile na ovakve oglase, upravo zbog ponuđenih uslova. Jedna od njih je bila i Valtraut G. U jednom intervjuu iz 2003. je otvoreno priznala da se odlučila na rad u koncentracionom logoru iz finansijskih razloga. Bila je najstarija od petoro dece. “Nisam dugo razmišljala. Mislila sam: dobro, ako ću tamo više zarađivati, idem tamo.“
Ni Ana G. nije imala skrupula. Njoj se rad u logoru činio jednostavno “atraktivnijim od glupog rada na fabričkoj traci.“
Malo je onih koje su odbile da se povinuju zahtevima. Kristel Vencel koja je bila raspoređena na rad u proizvodnji oružja, bila je jedna od njih. Kustoskinja izložbe Simone Erpel je u svojim istraživanjima naišla na njen slučaj.
Od nje se tražilo da “logorašice natera da aktivno služe fireru i narodu“. Kristel Vencel to nije htela, ali zbog toga nije morala da ispašta.
Posle rata
Ni većina žena koje su bile nadzornice u logorima nije posle rata morala da ispašta – bilo je samo 77 sudskih procesa. Smrtna presuda izrečena Mariji Mandl ili duge zatvorske kazne bile su izuzetak.
Kasno započete istrage su često bile bezuspešne. U saveznoj pokrajini Brandenburg u kojoj se nalazi Ravensbrik, februara 2020. je obustavljeno osam postupaka – sedam zbog starosti i neuračunjivosti optuženih, a jedan zbog manjka dokaza.
U retkim sudskim postupcima vođenima protiv žena koje su radile u koncentracionim logorima optužene su tvrdile da su nevine. I to je sve što su bile spremne da kažu. 75 godina nakon oslobođenja Ravensbrika, ovo poglavlje nemačkog pravosuđa je zatvoreno, kako je konstatovao jedan državni tužilac u intervjuu koji se može čuti na izložbi.
“Činjenice i fikcija“
Posebna prostorija je posvećena liku nadzornice u koncentracionim logorima u filmu i književnosti. Tu je na primer izložen roman “Čitač“ Bernarda Šlinka. Preveden je na više od 50 jezika i uspešno ekranizovan – ulogu nepismene nadzornice glumi Kejt Vinslet.
