U Hanoveru je u 71. godini, posle duge i teške bolesti, preminula Hildergard Hili Kesler, profesorka engleskog jezika i muzike, istaknuti borac za istinu o Srbima.
Njena poslednja želja da bude sahranjena u Beogradu nije samo emocionalne prirode već ima i političku pozadinu. Ona je i tim činom još jednom želela da upozori na nepravde prema Srbima i Srbiji. Poznavajući svoju sestru, njen brat, iako iznenađen, imao je razumevanje za takvu odluku. Hili će svoje poslednje počivalište naći na Novom groblju u Beogradu, a dan sahrane biće naknadno utvrđen.
Naša Hili, kako su je zvali Srbi u glavnom gradu Donje Saksonije, bila je osnivač organizacije Žne pomažu ženama i jedan od osnivača udruženja građana Srpske opštine. Ratnih devedesetih prošlog veka, kad je počelo krvavo razaranje Jugoslavije i kad se rasplamsala bezočna medijskampanja protiv Srba, istaknuta aktivistkinja studentskog pokreta iz 1968. sa svojim nemačkim i jugoslovenskim istomišljenicima odlučno se stavila na stranu Srba.
Počela je aktivno da radi na prikupljanju humanitarne pomoći za stanovništvo na ratom zahvaćenim područjima u Bosni i Hrvatskoj, a zatim kad su izbegli i proterani Srbi našli utočište u Srbiji, svoje aktivnosti preusmerila je na prostor Srbije. Organizacija Žene pomažu ženama, čiji je Hildegard Kesler predsednik bila, poslala je nebrojene transporte humanitarne pomoći, a i direktno se angažovala u izbegličkim centrima u BiH i Srbiji.
Srbi koji su u Hanoveru organizovali protestne marševe i mitinge dozvole od gradskih vlasti dobijali su uglavnom uz pomoć Hildegard Kesler, koja se nije plašila da bi zbog toga kao državni službenik mogla da ostane i bez posla. Hili je zajedno s grupom Jugoslovena i Nemaca pod okriljem organizacije Žene pomažu ženama organizovala i straže upozorenja koje su na Krepkama u centru Hanovera trajale svih 78 dana, sve dok bombardovanje Srbije i SRJ nije prestalo.
Kao prosvetni radnik doprinela je i zbližavanju nekoliko nemačkih škola sa školama iz Srbije i Republike Srpske. Znajući da istina može da se širi samo ako se svuda i uvek ponavlja, ona je i među svojim đacima uporno osuđivala rat i ukazivala na veliko razaranje Srbije i ubijanje nedužnog stanovništva.
– Šta smo mi Nemci Srbima i Srbiji uradili dva puta, pa evo sada i treći put u ovom veku – znala je da kaže s nekim osećajem krivice i tonom kao da za ta zlodela i sama snosi deo odgovorosti.
Agitujući za istinu, uz sve češća humanitarna putovanja u Beograd, sve više je počela da se poistovećuje sa Srbima i stradalim narodima u Jugoslaviji. Mnoge Nemce iz kruga istomišljenika pridobila je za širenje istine, a naročito ih je uključivala u rad organizacije Ne damo istinu koju je tih godina Miša Gavrilović iz Londona proširio i na Nemačku.
Profesorka Kesler je i posle rata nastavila politički da deluje u korist Srba. U Beogradu je imala široki krug prijatelja i bila je aktivan saradnik Beogradskog foruma.
Sportski i plemeniti duh
Hildegard Kesler je rođena u lekarskoj porodici u kojoj je rasla sa tri brata koji su se smatrali pozvanim da štite i vaspitaju svoju sestru. Već tu je naučila šta su rad, plemenitost i pravda, a kao dete zavolela je i sport. Igrala je odbojku i bavila se gimnastikom, a kad je veće uspehe postigla u atletici, onda se odlučila za studiranje sporta. Postala je profesor gimnastike, ali posle povrede oba kolena morala je da menja i poziv. Odlučila se za muziku i engleski jezik, što je sa zadovoljstvom radila do kraja radnog veka. Kao prosvetni radnik, posebno se angažovala za decu ulice u Hanoveru i opismenjavanje žena u Eritreji.
Hrabro se suočila sa smrću
Više od tri godine borila se s opakom bolešću. Bila je optimista pa je najčešće tešila one koji su je posećivali u bolnici. Međutim, kad je i sama uvidela da je kraj neizbežan, sa smrću se hrabro suočila, pa je i svoj odlazak sa ovozemaljskog sveta isplanirala do tančina.
