Ko je imao sreće da poslednjeg dana januara u prvih pola sata na blagajni Beogradske filharmonije kupi karte za koje se u redu čekalo od ranih jutarnjih sati ili da do njih dođe u prvim minutima onlajn prodaje, uživao je na Kolarcu slušajući violinistu Nemanju Radulovića. Njegov tradicionalni februarski beogradski koncert bio je pravi praznik umetnosti.
Zlatni dečko srpske violine, panker među klasičarima, srpski Paganini, samo su neki od epiteta koji nosi naš slavni umetnik. Bio je čudo od deteta. Rođen je 1985. u Nišu, školovao se u Beogradu i Francuskoj. Svojim virtuoznim muziciranjem i programima osvaja svet klasične muzike. Skoro da nema koncertne sale u kojoj nije imao priliku da nastupa sa najpoznatijim svetskim orkestrima, poput Minhenske filharmonije, Filharmonije Severnonemačke radio-televizije iz Hanovera, Simfonijskog orkestra Štutgartske filharmonije, Nemačkog simfonijskog orkestra iz Berlina, Belgije… Virtuoznim muziciranjem i avanturističkim programima za samo nekoliko godina planetarno je osvojio svet klasične muzike, a sarađivao je sa diskografskom kućom Dojč gramofon, sa kojom od 2014. niže uspehe. Prošle godine potpisao je ugovor sa Vorner mjuzik grupom, koja je jedna od najvećih diskografskih kuća na svetu. Ipak, Radulović najviše voli da svira na Kolarcu i svira svom narodu. Poznato je da je njegov veliki fan, ali i prijatelj naš najbolji teniser Novak Đoković. Novak je jednom prilikom objavio snimak na kome se vidi kako njegov sin Stefan uživa dok gleda Nemanjin nastup. Iza Nemanje su gotovo četvorocifreni broj koncerata i poduža lista imena svetske klasike. Svira na čuvenim instrumentima vrednim i po nekoliko miliona evra i tvrdi da to za magiju zvuka nije presudno. Muzika je, kaže, njegov život.
Nažalost, njegova životna priča nije bila laka, jer je pored majke izgubio i sestru, koja je takođe preminula. Uvek ističe da je porodica razlog njegovog uspeha i da nije bilo nje, ne bi ništa mogao. Svaki trenutak provodili su zajedno, družili su se, bili bliski, putovali zajedno. Od kada je ovaj neobični Nišlija prvi put uzeo violinu u ruke, profesori muzike su znali da je ona njegova sudbina, a porodica je odlučila da ga u tome podrži. Specifičan je i po stilu oblačenja i dugoj kovrdžavoj kosi, koja pleni na sceni i prati svaki zvuk violine.
– Dok sam na sceni, ona je moj štit na neki način, zid prema publici koji mi pomaže da se koncentrišem, ali ne i distanciram.
Dragocen mu je odnos s publikom, koja obožava i njegov stil oblačenja. Svoju zemlju, narod i kulturu ne zaboravlja. Plaši se putovanja avionom i brodom i nikako da ga se oslobodi. Kad se početkom 2000. godine vinuo put Pariza sa ciljem da napravi internacionalnu karijeru, nije mu bilo nimalo lako. Nostalgiju za Srbijom u to vreme, kako se seća, lečio je filmom “Život je čudo”, Emira Kusturice.
– Ali taj film i sama ta mantra me drže i danas. Postao sam otac i još više sam shvatio značenje tih reči.
Oženjen je Kristinom i ima ćerku Danicu.
