Podunavski Švaba, kako sebe zove, kao maturant je morao da napusti plodnu vojvođansku ravnicu, jer su tadašnje jugoslovenske vlasti posle Drugog svetskog rata njegovoj porodici oduzele imovinu. Kontakte sa rodnom grudom nikada nije pokidao i već decenijama svesrdno humanitarno pomaže, a sada čini sve da Srbija što pre postane jedna od razvijenijih evropskih zemalja.
– Pokušavamo da i mi kao građani nešto uradimo, kako je rekao srpski premijer Aleksandar Vučić, radi bolje saradnje. Ja ne gradim kule u vazduhu, a znam puno primera da je to moguće, ukoliko hoće obe strane – priča Bart na odličnom srpskom jeziku.
Dobre sagovornike pronašao je među ekipom iz Srbije koju je prvi put pre četiri godine pozvao na odbojkaški turnir u Bambergu, gde je 120 timova igra istovremeno na 24 travnata terena.
– Ugostio sam tada srpske političare, poljoprivrednike i biznismene. Prilika je bila da pričamo o raznim temama, a kako sam posao gradskog savetnika obavljao 12 godina i pratim zbivanja u Srbiji, znam šta Nemačka ima, a Srbija nema i kako bi se moglo pomoći da život bude bolji. Pokazao sam im naše socijalne stanove, korišćenje solarne energije, a uspostavili smo i saradnju univerziteta mog grada i Novog Sada, prvenstveno u domenu korisne obnovljive energije – priča Bart
Kamioni pomoći
Želi da i Srbi kao Nemci više gledaju u budućnost.
– Mora se gledati kako da ljudi i za pola veka imaju energiju. Ima je svuda i u vetru i u podzemnim vodama, samo je treba koristiti. Nemačka ima pasivne energetske kuće, zašto da ih nema Srbija – objašnjava naš sagovornik koji pomaže srpskim stručnjacima i u domenu navodnjavanja, zaštiti prirode i prečišćavanju otpadnih voda biološkom reciklažom kako bi se izbeglo zagađivanje reka.
Društvo Vuka KaradžićaU Erlangenu živi oko 1.200 Srba koji žive u Erlangenu i Bart je često je u njihovom udruženju koje nosi ime Vuka Karadžića. U vreme dok je bio gradski savetnik kao zastupnik Erlangena odlazio je na sve njihove proslave, a ostala je tradicija da svakog 8. novembra bude gost na njihovoj slavi Sveti Dimitrije. Ovo srpsko udruženje ga je i odlikovalo za dobru saradnju. |
Humanitarnu pomoć Bart je počeo da donosi u Srbiju posle raspada velike Jugoslavije i sankcija, a to radi i danas.
– Davno sam otišao, ali sam oduvek pratio zbivanja u zemlji u kojoj sam rođen i rastao. Kada je buknuo rat u bivšoj Jugoslaviji, znao sam da stradaju i mnogi nevini ljudi i počeo sam da donosim hranu, lekove i odeću. Pomažem i decu ometenu u razvoju u Veterniku, Klinički centar i humanitarni centar u Novom Sadu. Ne odustajem, mada je to sve teže zbog mojih godina i ekonomske krize – priča Bart.
Među prvima je priskočio da pomogne u ublažavanju muka građana posle katastrofalnih majskih poplava koje su zadesile Srbiju.
– Podunavske Švabe širom Nemačke i Austrije odmah su se organizovale i slali smo kamione i kamione pomoći, zbog čega nam je zahvalio i premijer Srbije – ponosan je naš sagovornik.
Bart je član više humanitarnih organizacija, a pomagao je i srpskim bolnicama opremom koju su mu ustupale nemačke zdravstvene ustanove.
– Donosio sam krevete, stolice za hendikepirane, odeću za bolničko osoblje, ali nikada o tome nisam pričao, pa mnogi u Srbiji i ne znaju o humanitarnim šleperima koji su stizali. Kako je novca sve manje, sada odvajam od penzije da bih pomogao nekim ustanovama – priča o.
Tuga za ravnicom
Bart ne propusti da dva puta godišnje dođe u Srbiju. Najčešće automobilom prelazi 2.100 kilometara koji ga dele od Futoga. Ovog oktobra je u rodno mesto nadomak Novog Sada prvi put doveo unuke, 24-godišnjeg Stefana i 26-godišnjeg Martina. Pokazao im je mesto gde su njihovi preci živeli od 1743. godine.
Pisac i političarNaš sagovornik je autor tri knjige. Njegova dela "Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu", koje je radio sa srpskim novinarem Nenadom Novakom Stefanovićem, i "Dečak iz komšiluka" sa Nadeždom Radović, prevedena su i na srpski jezik. Počeo je da piše kada je otišao u penziju, jer čovek je kreativniji kada ima više slobodnog vremena. Politički je aktivan, kao član Socijaldemokratske partije. |
– Odselili smo se iz Srbije 1957. na dan kada sam položio maturu, ali su nas iz kuće u Futogu odlukom AVNOJ-a još 1944. prebacili u logor u Bačkom Jarku. Tamo je nas 18-oro na slami spavalo u jednoj sobi. Potom smo prebačeni u Rgošte kod Knjaževca, gde je bio rudnik Tresibaba, i kao dečak se sećam da tamošnji meštani nisu hteli da poštuju naredbu da ne razgovaraju sa nama. Moju porodicu su vratili u Vojvodinu posle dve godine, ali ne u Futog, već u Rumenku kod Novog Sada, odakle smo otišli u Nemačku – priča Bart, čiji je deda od 1914. do 1918. bio knez Futoga, odnosno predsednik opštine.
Njegovi otac i deda su bili ogorčeni što su ostali bez ičega, ali se Stefan nikada nije odrekao druge domovine, iako je morao da vrati srpsko državljanstvo i spakuje kofere i ode.
– Deda je brzo umro u Nemačkoj. Bio je strašno tužan bez te široke ravnice u kojoj je proveo ceo život. Otac je u Vojvodini bio ugledni zemljoradnik, a u Nemačkoj je radio u skladištu. Ja sam otišao na studije i prekinuo zemljoradničku tradiciju porodice – objašnjava nam.
Kontakte sa školskim drugovima i meštanima Futoga nikada nije prekinuo.
– Danas je zbog kompjutera naša komunikacija znatno olakšana i stalno smo u kontaktu – kaže Bart. On je samo jedan od podunavskih Nemaca koji su posle 1944. morali da odu širom sveta, ali su ostali u vezi sa Srbijom i krajem u kojem su rođeni.
Zavičajna tabla čeka– U Futogu su pre Drugog svetskog rata dve trećine stanovništva bili Nemci, što mnogi ne znaju, pa sam podneo molbu da se kao simbol zajedništva naroda u centru mesta postavi zavičajna tabla. Želeo sam da to bude na dan Kupusijade, ali je futoška mesna zajednica, u kojoj kažu da su odobrili to svedočanstvo, odluku predala Zavodu za urbanizam Novog Sada. Konačnu reč treba da donese novosadska Skupština, pa će zbog procedure tabla sačekati iduću godinu – kaže Bart. |
