Nema više druženja na estradi

Lepa Lukić (74) pre neki dan imala je koncert na Nušićijadi u Ivanjici što je bila prilika da jednom za svagda stavi tačku na medijske spekulacije oko povrede noge. Kako kaže, bio je to bezazlen pad od koga je napravljeno kao da je pevačica maltene nepokretna i prikovana za krevet.
– Ljudi, bre, šta vam je? Dobro sam, ništa mi ne fali. Okliznula sam se u kadi, malo sam ugruvala ruku, malo povredila prst na levoj nozi. Ništa strašno. Uz obloge, već uveče sam bila kao nova i izašla sam iz kuće. Napraviše dramu kao da sam prikovana za postelju. Neću, brate, niko da me žali i nema ni zašto – kaže Lepa.
x Priča se da se plašite doktora i da lekare izbegavate u širokom luku?
– Niti ih izbegavam, niti idem kod lekara svaki čas, za svaku sitnicu. Imam mnogo prijatelja među doktorima, nije mi problem da odem kad treba. Nekad sam se redovno kontrolisala, tako svako treba da radi, ali u poslednje vreme, nešto ne stižem. Dugo krv nisam vadila, ali nemam nikakvih problema sa zdravljem, pa da me to natera da odem kod doktora. Hvala bogu, zdrava sam.
x Nedavno je trebalo da se vidite sa poznatim estradnim menadžerom Banetom Obradovićem? Zbog koncerta?
– Ma ne, Saša Popović me je pitao da li bih Banetu rekla nešto o Tomi Zdravkoviću, jer Bane piše knjigu o njemu. Ali se nismo videli zbog tog malerčića u kadi. Toma i ja smo mnogo vremena proveli zajedno i s njim je uvek bilo zanimljivo. Mnogo smo putovali i duga putovanja smo prekraćivali raznim igricama koje smo smišljali. Putujemo, recimo, od Beograda do Zagreba i svako od nas uzme po jedan broj. Ja recimo, izaberem dvojku, Toma četvorku, pa se igramo u dva "crvendaća". Gledamo brojeve na tablicama automobila koji nam dolaze u susret i ako ima više dvojki do Zagreba, lovu dobijem ja, a ako ima više četvorki pare idu Tomi.
x Ima li sad na estradi takvih druženja?
– Ma kakvi, ni slučajno. Tad je čuvena Beogradska estrada organizovala tromesečne turneje, pa smo mi pevači bili upućeni jedni na druge. O takvim druženjima današnji, mladi pevači mogu samo da sanjaju. Tada su pevači bili zakon. Ljudi su nas pipali da provere da li smo od krvi i mesa, gledali su nas kao bogove. Sad se srećemo jednom u dva-tri meseca na snimanjima emisija. Niko nikog ne zove, nikog ni za koga nije briga, svi kukaju da su zauzeti, da nemaju vremena. Nema više onog druženja, one bliskosti. Promenio se i odnos publike. Sad više niko nikog ne šiša! Nije ni čudo, ima milijardu pevača, štancuju se svakog dana, ljudi su oguglali na pevače. Ima dece koja lepo pevaju, ali niko da zasija. Čim se ištancuje nova garnitura, prethodna padne u zaborav. Samo se po neko izvuče.