Baviti se sportom u Srbiji je sasvim obična stvar. Ali kad osetite košarkaši teren i zaljubite se u košarku sa sedam godina, prođete put od Crvene zvezde, Barselone, Spartaka iz Moskve, Praga i NBA timova do Španije i Đirone, kad padnete i ustanete, kad se izborite s povredama i prolijete mnogo znoja kako bi iznova bili najbolji i doneli radost drugima, tada pišete stranice sportske istorije, poput Sonje Vasić i njenog supruga Miloša, veslača i olimpijca iz Tokija.
Jedna od najboljih srpskih košarkašica svih vremena, prokrčila je stazu kojom idu samo “najveći” i posle trofejne karijere prestala s aktivnim igranjem. Posle zlatne medalje na EP, Olimpijskih igara i malog odmora spremna je za nove izazove, kao novi sportski direktor Olimpijskog komiteta Srbije. Ipak, pre novog poglavlja njene karijere, sa suprugom Milošem Vasićem za “Vesti” otkriva kako prolaze prvi “penzionerski” dani:
– Imali smo tri meseca da se slegnu poslednji utisci. Miloš je imao odmora malo više nego obično, pa smo se naputovali i iskoristili da budemo kod kuće bez štoperice i vidimo se s porodicom i prijateljima. Većina ljudi me pita da li mi je dosadno. Naravno da ne. Uvek u životu ima šta da se radi, tako da nemam višak vremena. Da li je to nešto po kući ili da pomažem mojima, uvek se nešto radi. Moji roditelji su se potrudili da mi sport nije jedini fokus i imam i druge sfere interesovanja – počinje Sonja.
Teško do oproštaja
Miloš se nadovezuje i ističe da nije baš lako podneo njen kraj karijere:
– Bilo je uživanje da je kad gledaš utakmice i vidiš kako igra. Šteta je da prestane to da radi jer je bila nešto posebno u košarci. Znam šta je sve prolazila i kako se poslednjih godina mučila s kolenom i povredama. Jeste teško palo, ali smo pričali o tome i to je bilo to. Konačno smo kod kuće, u Beogradu i sada je počeo pravi porodični život. Odem na trening u 8, u 11 se vratim, provedemo deo dana u kući, popodne je opet trening i uveče smo zajedno. Prija da smo posle toliko godina kod kuće, super je što smo zajedno.
Utisak mnogih navijača je da je “mogla još koja sezona” da se odigra. Ipak, Sonja ne žali zbog svoje odluke:
– Meni košarka ne nedostaje. Mogla sam da igram još nekoliko godina, ali znala sam da je to – to! Nikada nisam umela da se košarci dajem na pola i s nekom rezervom. Uvek je bilo sve ili ništa, “na glavu” i to je to. Ljudi spolja vide samo uspeh. Međutim, pre toga su terapije i doktori i mnoge ne glamurozne stvari koje pokazuju da nije sve to baš med i mleko. Meni je košarka toliko dala u životu i mislim da ne zaslužuje da ja ne dajem isto njoj. Drugi faktor bio je što smo želeli da budemo zajedno, da se posvetimo porodici i sve se to složilo.
Iza Sonje i Miloša je turbulentna, ali uspešna godina.
– Đironi smo doneli prvi u istoriji Kup Kraljice i prvo četvrtfinale u Evroligi, što niko nije očekivao. Onda, reprezentacija… Zlato na EP i 4. mesto na Olimpijskim igrama. Verujem da smo mi mogli da uzmemo i olimpijsku medalju. Mislim da smo i tu izvukle nešto nemoguće kad uzmeš u obzir da smo provele intenzivnih četiri meseca zajedno s Marinom Maljković. Na kraju, jeste ostao malo gorak ukus… – skoro kroz suze priča Sonja i još jednom pokazuje kakav odnos ima prema nacionalnom dresu.
Ni Miloš ne zaostaje i opisuje šta se sve dešavalo u veslačkom timu do Igara u Tokiju.
– Prvo je bio žestok udarac kad su se Igre odložile. Imaš četvorogodišnji ciklus i spremaš se za to. Bilo je psihički teško kad moraš na dva meseca do OI da se pripremaš i motivišeš još godinu dana. Kad sve pogledam, dobro je ispalo. Dogodile su se promene i u našem timu, u Savezu, dobili smo trenera Nikolu Stojića, kao našeg najuspešnijeg veslača. Nikola je taj koji zna šta nedostaje srpskom veslanju. Napravili smo ogroman skok što se tiče veslanja i samih rezultata. U aprilu smo na EP uzeli bronzu, prvi put smo bili na tronu posle 2017. Takođe, smo na Svetskom kupu bili prvi u Lucernu. Bili smo samouvereni i završne pripreme za Tokio su baš bile dobre.
Srbija najbolja zemlja na svetu
Balkon je za Sonju nešto posebno.
– Imaš osećaj da kad pobeđuješ, ne postoji bolja nacija od Srbije da isprati sportske uspehe. Ove godine sam pomislila biće lakše nego prvi put, 2015, ali bilo je teže i emotivnije. Kad znaš kroz šta smo sve prošli, sve pobede u kojima smo se vraćale iz poraza kao recimo protiv Italije, te prve utakmice… Vadili smo energiju. Sve to je činilo tu našu grupu posebnom. Sve to te zbliži i na drugačiji način gledaš i veruješ da je moguće i ono što možda nije. Nadam se da smo i mi dale primer. Kada sam bila dete, osim Jasne Šekarić, bilo je malo žena sportistkinja. Onda su se pojavile odbojkašice, koje su pokazale da jedna mala Srbija može da pravi ogromne uspehe. Sada stvarno imamo toliko fenomenalnih sportistkinja koje mogu da budu uzori našim devojčicama i drago mi je da smo iskreno i mi u toj kategoriji, koja je, po mom mišljenju, elitna.
Pakao korone
Posle uspeha i medalja na evropskim prvenstvima, Sonja i Miloš su sanjali nove u Tokiju. Ipak, isprečio se korona virus.
– Čim je Miloš počeo da sumnja, testirala sam se i brzo saznala da sam pozitivna. Za razliku od Miloša, mene su odmah smestili u bolnicu na Infektivnu kliniku. Za Miloša sam brinula. Ispostavilo se i da je moja mama pozitivna i bilo je toliko loših vesti… Moji poslednji pregledi nisu baš prošli sjajno. Dr Suzana Milutinović i selektorka Marina su bile sa mnom u svemu tome. Ušli smo u agoniju od 10 dana, čas sam mogla, čas ne, vrteli smo se u krug. Bilo je da krenem i turistički. Konačnu dozvolu da igram sam dobila sat vremena pred poletanje za Tokio. Čak 20 dana nisam trenirala. Srce hoće, a telo posrće.
Sonja je, uz vaterpolistu Filipa Filipovića, nosila srpsku zastavu na otvaranju Igara.
– Bilo je čudno jer smo i tu rizikovali. Niko nije bio za to da ideš u masu. Dođeš tamo, četiri sata čekaš, izađeš, prodefiluješ, fotografišeš se i juriš pravo na autobus. Predstavljati na taj način sve naše sportiste mislim da je najveća čast. Filip, koji je legenda svog i našeg sporta, i ja smo izašli prvi, ali mi smo bili samo prvi među jednakima. Jer, to su svi sportisti koji su se tamo našli su posebni i s fenomenalnim životnim pričama.
Fenomen Đoković
Posle preležane korone, Sonja i Miloš sreli su se u Olimpijskom selu gde je sve bilo drugačije i lepše.
– Naprave se zone ispred zgrade, na terasi. Novak Đoković kad dođe je neviđena prilika da čuješ od njega to iskustvo, kako se bori s pritiskom, porazima, uspesima. Meni je značilo da čujem neka mišljenja još u Riju kad smo ga upoznali. Ne samo on, tu su odbojkašice, vaterpolisti… Bilo nam je interesantno da vidimo kako ko funkcioniše i međusobno se upoznamo i družimo. Pratili smo sve zajedno, navijali i taj osećaj podrške i proslave uspeha je poseban. Mislim da nam je to najlepši osećaj s Igara.
Navijači u Srbiji pratili su dešavanja sa sportskih borilišta, a Miloš detaljnije opisuje kako je sve bilo u selu:
– Novak nije mogao da jede u kantini. Sedne i vidiš kako mu prilaze da se slikaju. Saletali su ga gde god da krene, a mnogo vremena je provodio u Selu. Ne znam da li je odbio nekoga za slikanje. Izađemo iz zgrade, a strani sportisti nas pitaju gde je Novak, kada će se pojaviti, čekali su ga ispred zgrade. Baš je bio primer jer ne znam mnogo sportista te veličine da uopšte budu u Selu. Američki košarkaši, atletičari, mnogi nisu tu.
– Bolt je recimo bio u selu u Riju i tu smo ga nahvatali. U Riju je bilo drugačije, tu smo upoznali Bolta, sestre Vilijams, braću Karabatić… Tu je bio i Divac, Đoković, Sabonis, Nadal, Đinobili… – zaključuje Sonja.
Karijera za primer
Tokom igračke karijere Sonja je bila u brojnim klubovima, od Evrope do Amerike:
– Za život je bilo najlepše u Španiji. U ?ironi imaš osećaj kao da si kod kuće. Popiješ kafu, tu je more, ideš na plažu. Oni su temperamentom dosta živ narod, srdačan i to je nešto što ti prija. A za košarku… podeljeno između Moskve i Praga. Igrala sam za velike klubove gde je bilo i stabilno i lepo. Sreća je tu i u ličnom životu je da sam imala savete tata Radeta, nekadašnjeg košarkaškog sudije, pa sam donosila prave odluke.
Mnoge košarkašice sanjaju o WNBA, jer tamo odlaze samo najbolji, poput Sonje.
– Meni je u Finiksu bilo super. Imala sam značajnu minutažu, počinjala u prvoj petorci. NjNBA je dosta bitno da li ste vezani za mušku franšizu. Finiks je vezan za Sanse i imaš iste uslove i sve što oni imaju, a to je neverovatno. Ali, meni Amerika nije “šoljica čaja”. Ne sviđa mi se njihovo mišljenje i odnos prema Evropi.
Idealan kraj u Zvezdi
Košarkašku karijeru Sonja je počela u Crvenoj zvezdi, a jedan od nedosanjanih snova ostao je da upravo tu i završi sa aktivnim bavljenjem košarkom:
– Šalimo se da je moj idealan kraj bio u Zvezdinom dresu. Da nije bilo odlaganja OI, možda, bi do toga i došlo. Ovako, bio mi je cilj da igram u konkurentnijoj ligi i jačem klubu. Sa ljudima iz Zvezde imam super saradnju i uvek podržavam njihove akcije i za devojčice i za kampove… Drago mi je da vidim da su poslednjih godina stabilni, da nižu uspehe i igraju Evropu. Stvarno mislim da je super što se naš klub vratio na evropsku scenu.
Tina Krajišnik odličan izbor
Košarkašice su u kvalifikacijama za EP pobedile Hrvatsku, a Sonja smatra da ?e se kontinuitet dobrih rezultata nastaviti:
– Ostalo je bar pola ekipe iz starog tima. Bitno je da imaš okosnicu, a ima i dosta mladih za koje se Marina trudila da ih uvede u sistem. One znaju šta ih eka. Imaju dobru atmosferu, dobre se poznaju. Po meni, Tina Krajišnik je odličan izbor za kapitena, ne samo košarkaški, već i intelektualno i ljudski. Ima veliki kapacitet. Treba sve samo da klikne dovoljno brzo da da odmah rezultate. Ništa ne ide preko noći.
Emotivni susret u Japanu
Medalja u veslanju je za mnoge u Srbiji već bila upisana, ali, isprečio se korona virus. Za Miloša i Sonju se ispostavilo da je najteže bilo doći do Tokija i olimpijskog sela.
– Išlo je sve ka tome da uzmemo medalju, ali desila se korona. Bio je to veliki šok. Otputovali smo 15 dana ranije da bismo se prilagodili. Nisam ništa osećao, niti imao simptome… Na aerodromu nismo stigli ni do pasoške kontrole, a na ekranu vidiš rezultate, iskaču brojevi, svi se pojavili, a mog nema. U glavi ti se mota da nešto nije u redu. Samo su se pojavili i rekli da je moj test pozitivani da moram u izolaciju. Nisam znao šta da mislim. Stigao si u Tokio… i šta dalje. Izdvojili su me od grupe i odveli u ordinaciju, pa u hotel za one koji nemaju simptome, a pozitivni su. Drugi dan, dobio sam temperaturu preko 38, i tu je krenula frka. Više ne razmišljaš o Igrama i medalji, već da sve bude kako treba. Ambasada i Olimpijski komitet su bili dosta uključeni u sve. Sva sreća, temperatura je bila jedini simptom i polako su se narednih dana sve smirivalo. Kada sam konačno ušao u Olimpijsko selo video sam se sa Sonjom. To je bio susret koji nas je ponovo digao posle svega što se izdešavalo. I tu sam imao svakoga dana preglede, kako bi sve bilo kako treba. Nisam 12 dana trenirao, ali hteo sam da pokušam i, ako je sve u redu sa pregledima, ipak, učestvujem. Pa, pet godina sam se spremao, došao sam u Tokio….
Medalja u Parizu
Posle svega, Miloš ne odustaje već najavljuje dobar rezultat u Parizu 2024:
– Ova sezona je uzlazna. Sve deluje mnogo bolje i što se tiče treninga i podrške. Pariz je bliži, jedna godina je prošla, sve će brzo doći i … Idemo do medalje u “gradu svetlosti”!
Čađo naučilaIvon Anderson srpsku himnu
Sonja ističe da je selektorka Marina Maljković uvek stroga, ali da upravo takav pristup donosi rezultate. Ipak, nije ona ta koja je naturalizovanu Amerikanku Ivon Anderson naučila reči srpske himne. Sonja objašnjava:
– Danijela Pejdž je prva koja je samoinicijativno rešila da će naučiti “Bože pravde”, a onda se za Anderson to podrazumevalo. Glavni ortak za sve to je Saša Čađo. Ivon sve naše ključne reči zna. Znam da postoje oprečna mišljenja kada stranci igraju u našoj reprezentaciji, ali smo stvarno imali neviđenu sreću i sa Pejdžovom i sa Ivon, da one sve to doživljavaju kao čast i veliku priliku koja im je ukazana da igraju za našu zemlju. Igraju sa ogromnim poštovanjem, što nekada ne možemo da dobijemo od naših državljana. Kada dođe stranac i tako se ophodi, onda mislim da neki naši ljudi treba malo da se zapitaju….
Jokićeva “tuča” normalna
Poslednjih dana ljubitelji košarke videli su “tuču” Nikole Jokića i Markifa Morisa, za koju Sonja kaže da u NBA nije neuobičajena:
– Nisam bila tako “prljava” u igri i izbegavam takvu vrstu kontakta, ali je to tamo česta pojava. Imala sam saigračice koje su ulazile u takve duele. Sve je šou-biznis tamo i sve je to deo toga. Baš je drugačiji svet.
Nova karijera i planovi
Planova, kako Sonja kaže, ima, ali nisu svi vezani za košarku i klubove. Od pre nekoliko dana je na novoj funkciji – direktora OKS:
– Bila bih otvorenija da sve to širim na ceo sport. Volela bih da vratim dug sportu, koji mi je promenio život i dao prilike koje nisam ni sanjala kao dete. Stvarno bih volela da te neke šanse pružim nekim drugim devojčicama ili bilo kom drugom sportisti.
