Leto provodi u Skoricama kod Ražnja, a zime uglavnom u Hanoveru.
Pred polazak u Francusku, u Svetosavskom centaru s društvom prelistava albume. Jedan je pun starih novčanica, a drugi fotografija. Doneo ih iz Srbije, da ih ponese u Francusku, u kojoj će sa sinom Miroslavom slaviti Božić i srpsku Novu godinu.
– Ovo su 50 i 100 dinara Kraljevine Jugoslavije iz 1941. godine. Ovo je 5.000 Titovih dinara, a ovo je Miloševićeva milijarda – pokazuje Žarko, izazivajući čuđenje prisutnih, najviše Slobinom milijardom.
– Kad imam vremena, prelistam ih i prošetam kroz istoriju i krajeve naše bivše države. Pa ipak, najdraže su mi ove iz Kraljevine Jugoslavije, jer su porodična uspomena. Ostavio ih je moj stric Dragoljub. Bio je solunac, a umro je pre 20 godina u osamdeset drugoj. Sada za Božić poneću ih sinu Miroslavu. Već mi je obećao da će ih čuvati, a Božić je prava prilika da ih predam. Uz novčanice, dugo će se spominjati stric Dragoljub i Božić koji smo zajedno proslavili.
Zbog pripitivanja prisutnih, povede se priča o pečalbi, o Žarkovom "životnom albumu", koji je i on desetak godina "lepio" u Francuskoj.
– Iz Skorica sam otišao pre četiri decenije, pravo u čuvenu fabriku auto-guma "Mišelin" u Klermo Feranu. Sudbina je htela da dođem u Nemačku, u Hanover, gde sam u hotelu "Internacional" radio kao barmen.
– Služio sam otmene ljude do 1994. kada sam penzionisan. Lepo mi je bilo u Francuskoj, lepo mi je i u Nemačkoj, ali mi je najlepše u mojim Skoricama – priča čika Žarko grleći umiljatog unuka Nikolu koji je prišao da vidi šta to njegov deda tako "važno" priča kad ga toliko ljudi sluša.
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 05.01.)
