Nema nade bez pomoći dobrih ljudi

Tužna devojčica pored svoje polusvesne i nepokretne mame Mone

 

To je ujedno i prvi odgovor na nedavno objavljen apel za pomoć, koji je Terziće posebno obradovao i ulio nadu da, ipak, nije sve gotovo, a da nije ni počelo.

– Kao što sam već i napomenula, nije lako moliti nepoznate ljude za pomoć, a još je teže kad životni usud i srce otvorite kao na dlanu, kako bi vas ljudi lakše razumeli i mogli da vam pomognu. Iskreno govoreći, kako je vreme odmicalo od apela u "Vestima", a nama se niko nije javio, mislila sam da su nam se i tu vrata zatvorila. Da od banjskog lečenja za Monu nema ništa. Ljiljana nam je ulila tračak svetlosti u svakodnevno sivilo i dala nadu da ćemo uz pomoć dobrih zemljaka, možda, uspeti da stignemo do konačnog cilja, a to je nastavak rehabilitacije u Atomskoj banji Trepča – rekla je Ljiljana Terzić, Monikina majka.

Ova napaćena majka i baka, ponovila nam je da Moniki, s obzirom na to da je nepokretna i u postelji, zbog distrofije mišića, sama mora da plaća fizikalne vežbe, svaki dan masažu nogu, terapiju logopeda, kao i lekove "gliatilin", koji nabavlja iz Rusije, a "ceroksin" iz Švajcarske, preparate koji su veoma skupi, a služe za jačanje imuniteta. A, gde su još izdaci za nabavku pelena, specijalnu ishranu…

– Tri pune godine od kako traje agonija moje ćerke, tačnije, borbe za goli život, a sada i da ustane iz postelje, progovori i postane sasvim svesna svoje okoline, iscrpele su sva naša finansijska sredstva kao porodice. Zato smo se nemajući više kud i obratili čitaocima "Vesti" za pomoć. Ne preostaje nam ništa drugo do da se nadamo da ovde nije kraj i da će još neko poput moje imenjakinje iz Frankfurta, imati razumevanja za našu muku i pomoći nam da rešimo bar ovaj problem – priča Ljiljana Terzić i dodaje:

– Mona, nažalost, još nije potpuno svesna svega što se događa oko nje, uprkos dugotrajnom lečenju. Sada je kod kuće i stabilnog je zdravstvenog stanja. Išla je u Atomsku banju Trepča, koja joj je dosta pomogla i za tako kratko vreme pomaci nabolje su vidljivi. Doktori su rekli da je potrebno da Monika bar dva puta godišnje, najmanje po 30 dana, boravi na rehabilitaciji. Ali, za samo jedan odlazak potrebno je oko 3.000 evra, što je za nas ogromna suma. Pri tom, ovo privatna banja, pa nije moguće ni preko jedne državne ustanove ostvariti pravo na besplatno lečenje u njoj. Svim ljudima dobre volje koji požele da nam pomognu, ovom prilikom se unapred zahvaljujem na svakom vidu podrške, koji nam je i više nego dobrodošao u ovim teškim danima.