Čitaoci “Vesti” i pratioci stranice fondacije “Ljudske sudbine” humanitarca Hida Muratovića ne staju kad je reč o dobrim delima. Gotovo da ne prođe dan a da u Rašku oblast, posebno na Pešter, Goliju i Rogoznu, ne stigne neka donacija naših dobrih ljudi rasutih širom sveta. Ovog puta najveći razlog za radost imali su brat i sestra Milan i Gorica Acković iz zabitog sela Odojevići na planini Rogozni kojima je dobrotvorka Rajka Tarlać iz Sidneja, posredstvom Redakcije “Vesti” poslala 200 australijskih dolara.
Pošto se po kiši i lošem vremenu, raskaljanim putevima, kolima nije moglo do Odojevića, donaciju smo im uručili uz pomoć rođaka Staniše Ackovića koji živi u Novom Pazaru i vikendom, najčešće pešice, obiđe rodno selo i poseti Milana i Goricu.
“U pet do dvanaest”
– Dobili smo novac i mnogo nam znači. Nama je ovo kao plata, jer mi drugih primanja nemamo. Kupićemo brašno i druge najneophodnije namirnice, lekove i sredstva za higijenu. Nadamo se da će nešto preteći i da platimo dug za struju. Dobroj Rajki Tarlać želimo svu sreću ovog sveta. Neizmerno smo zahvalni što nas se često seti i pošalje pomoć da opstanemo na surovoj i opusteloj planini – rekao nam je telefonom Milan Acković, dodavši:
– Istina, donacija nam je stigla u “pet do dvanaest”, kad u kući više nismo imali ni dinara, da nas bar malo izvuče iz nevolja koje nam je donelo veliko nevreme (grad), uništivši nam vrt i malo letine koju smo imali. Biće ovo za nas vrlo teška godina. Ja sam u zabitom selu i na Rogozni ostao zbog teško bolesne sestre Gorice. Ona ima mentalnih problema i nisam hteo niti mogao da je ostavim samu na planini. Pošto stalno moram da sam uz nju, ne mogu da se odvajam od kuće, niti da bilo šta radim, čak ni u šumu po drva bez nje ne smem da odem.
Naglašava Milan da je svoj život posvetio sestri i da se zbog te odluke nije ni oženio, niti stvarao svoju porodicu.
– Težak je naš život, ali drugog izbora nemamo. Dok sam živ biću uz Goricu – poručuje ovaj gorštak sa Rogozne.
Nova radost za Jeliće
Za nepunih nedelju dana ponovo se radovala i porodica Jelić iz zabitog sela Janturine na Pešteru kojoj je stigla donacija anonimnog dobrotvora iz Holandije, inače dugogodišnjeg čitaoca “Vesti” i donatora.
U našem prošlom tekstu dečaci Mićo, Miloš, Marko i Marjan poželeli su da imaju bicikl kojim bi, bar dok je leto i lepše vreme, mogli da “otrče” do najbliže prodavnice u selu Dolići, udaljene od njihovog sela šest kilometara. Dobri čovek iz Holandije odmah se pobrinuo da im želja bude ispunjena, poslao je ukupno 200 evra.
– Za početak smo, uz pomoć Hida Muratovića, u Novom Pazaru kupili najobičniji i najjeftiniji bicikl, da vidimo da li će nam po lošim seoskim putevima i pešterskom kamenjaru biti od pomoći. Samo ja znam da ga vozim, nadam se da će se brzo naučiti i braća. Ostalo nam je 100 evra za nameštaj. Prva iskustva govore da će nam biti lakše i da više nećemo morati da za svaki odlazak u prodavnicu angažujemo konja. Pokušaćemo da našeg Mrkana odmorimo i pripremimo za sneg i zimu – priča Mićo Jelić.
Najstarije dete od sedmoro dece Svetlane i Darka Jelića, siromašnih supružnika koji su posle mnogo godina života bez struje i u mraku, krajem prošle godine dobili svetlo i novu kuću u koju sada, uz pomoć naših čitalaca, pokušavaju da se što pre usele.
Vučeti novi dar iz Ciriha
U razmaku od samo nekoliko dana ponovo se radovao i “beskućnik” i teški bolesnik (jedva preživeo tuberkulozu) Vučeta Raičević iz zabitog sela Jezero na Pešteru, udaljenog od Sjenice oko 40 kilometara. Još stotinu švajcarskih franaka usamljenom Vučeti je, u želji da mu bar malo poboljša preteški život u trošnom kućerku koji prokišnjava, poslao naš čitalac Slavko Marinković iz Ciriha.
– Bože, koliko je ovo para! Ja nikad u rukama nisam držao ovoliko novca, videću šta mi je najpreče. Najvažnije mi je da imam za ishranu i lekove i da za zimu spremim ogrev. Hvala svim dobrim ljudima koji mi pomažu! Hvala “Vestima” što su me pronašle u ovoj muci i bespuću i pozvale dobre ljude da mi pomognu, neka vas sve Bog čuva! – ističe Vučeta.
