Kao što smo u prošlom broju pisali, veoma je važno da se držimo principa ravnopravnosti, da su nam svi ljudi isti, da nikoga ne potcenjujemo ni po kom osnovu, da poštujemo i staro i mlado.
Jednom sam, pre nekoliko godina na nekom odmoru s društvom bio na doručku. Jedan drugar je poručio kafu za poneti, a konobarica mu je donela nešto drugo, valjda u pogrešnoj čaši jer se, usled glasne muzike i drugih barijera nisu dobro razumeli.
Umesto da joj kaže ljubazno da nije to hteo on je napravio čitav incident, zvao šefa, žalio se, dizao ton. Malo je reći da nam je bilo neprijatno, ali bilo je teško spreči ga u tom ispoljavanju nečega, ko zna čega.
Na kraju joj je i zapretio prstom kada je odlazio. Bilo mi je žao te osobe i ušao sam sa njim u razgovor oko takvog ponašanja i rekao mu da mora biti prema svakome ljubazan, jer “nikada ne znaš čemu ona ide kući, ko zna ko joj može biti bolestan, ne znaš kakva je muka mori“.
Na to mi je odgovorio: “Nije njoj ništa, vidiš kakva je“, aludirajući na njen jače izraženi ruž na usnama.
Više nismo išli na doručak u taj lokal do kraja odmora.
Ne osuđujte nikoga
Ne vredi, neki ljudi nikada ne nauče jer polaze od pretpostavke da sve znaju, plus da im je sve dozvoljeno: da sude, kritikuju, procenjuju i ocenjuju.
Uvek sam razmišljao zbog čega je to tako i došao do zaključka da je to zbog toga što takvi ljudi nose neki teret, neku tugu, nešto u sebi što ih muči i što traži da se pokaže. Na kraju krajeva i kada to pokažu, oni se ne rasterete, to ostaje u njima, ali često se dešava da nekoga opterete, rastuže, povrede, možda čak i bez neke loše namere.
Treba biti oprezan, izbrojati do deset kako kažu, ne kritikovati nikoga, živeti svoj život i naprosto biti dobar kako bi i nama samima bilo dobro. Ako nikada nikoga ne napadate, nikada vas niko neće napadati. Budite ljubazni prema svakome, jer nikada ne znate ko je ”sa druge strane šaltera“.
Posebno se često dešava da ljudi potcenjuju stariju generaciju i to je problem kako onima koji to rade kao i svima onima koji bivaju potcenjeni. Možda da svi ponešto naučimo iz naredne priče.
Baka u banci
Došla starija gospođa u banku i traži da podigne 40 dolara. Službenik joj objasni, pomalo drsko, da ne može da podigne 40 dolara već da mora da podigne 100, jer je to minimum na šalteru.
Bezuspešno je šalterski radnik objašnjavao vremešnoj gospođi da mora ići na automat da podigne tako mali iznos.
“Ali“, nastavila je gospođa, “meni ne treba 100, već 40 dolara“. Nakon ubeđivanja, gospođa reče: ”Pa dobro, ako je tako, onda hoću da podignem sav svoj novac iz banke i da odem u drugu banku koja će imati više poštovanja za mene i neće me terati da idem na te vaše mašine za podizanje novca koje su na ulici“.
“Dobro“, reče službenik zadovoljno, ”dajte mi broj računa i nema problema možete podići sav svoj novac“. Međutim kad je pogledao račun zastao je i promenio način kako je do tada razgovarao.
“Ali, gospođo mi nemamo 400.000 dolara da vam damo!“. ”Kako nemate“, upita gospođa, ”pa to je moj novac!“
“Pa nemamo“, poče da zamuckuje sada već ljubazni službenik. “Moramo poručiti i to traje do sedam dana“.
“Dobro“, reče gospođa, ”a koliko maksimalno kažete da ja mogu sada da podignem“? ”Možete sada odmah podići 10.000 dolara“, reče službenik s vidnim olakšanjem.
Gospođa mirno popuni formular i podigne 10.000 dolara, uzme 40 sebi i kaže: ”A sada ovih 9.960 dolara da vratite na moj račun“. ”Dobro“, reče tiho službenik i završi transakciju.
Poruka ove priče je da nikada ne potcenjujete nikoga, a posebno ne starije ljude jer samo ako budemo imali sreću, dočekaćemo njihove godine i nemojte zaboraviti da su oni kroz sve te godine naučili mnoge trikove.
