Ratno groblje u Lukenvaldeu, nedaleko od Berlina, važno je istorijsko mesto za Srbe iz ovog dela Nemačke.
Svake godine, oko Vidovdana, okupe se sveštenici Crkvene opštine Berlin, predstavnici Ambasade Srbije, opštine Lukenvalde i naši ljudi iz nemačke prestonice, da odaju poštu srpskim zarobljenicima, koji nisu dočekali oslobađanje nacističkog koncentracionog logora Štalag III A. Na pomenu je, iz godine u godinu, sve više Srba iz Berlina, posebno onih koji dolaze prvi put da odaju poštu žrtvama. Protojerej stavrofor Dragan Sekulić, starešina hrama Vaskrsenja Hristovog u Berlinu, učinio je mnogo da se pre više od 30 godina ovo mesto stradanja Srba otkrije i uredi.
Obnova zapuštenog
Ovo ratno groblje je u posleratnom periodu bilo zapušteno, zaraslo i skoro zaboravljeno u ne mnogo pristupačnom delu tada Istočne Nemačke. Do pada Berlinskog zida, na tom prostoru bila je ruska kasarna, da bi tek posle toga ovo mesto postalo pristupačno i Srbima iz Berlina. Teško je i zamisliti sa kakvom voljom i emocijama su naši ljudi tada krenuli da raščišćavaju ovaj prostor, ne bi li ispod nagomilanog šipražja doprli do kamenih ploča na kojima su ispisana srpska imena, sa godinom rođenja i godinom smrti. Šezdeset stradalih zarobljenika, od kojih se šestorici ni imena ne znaju, svojim kostima utkali su neizbrisiv trag srpske istorije, nadomak glavnog grada Nemačke.
Pomenu su ove godine iz Ambasade Srbije, prisustvovali prvi savetnik Dragan Popović, savetnik Miljan Đurić i izaslanik odbrane pukovnik Nenad Milojević.
Posle održanog parastosa srpskim stradalnicima, protojerej stavrofor Dragan Sekulić se obratio prisutnima:
– Šezdesetak naših zarobljenih predaka su teško živeli u drvenim barakama i ovde su ostavili svoje kosti. Umrli su u neljudskim uslovima, zbog teškog rada, bolesti i gladi. Ovo je za nas sveto mesto, jer su oni neka vrsta mučenika, nasilno su odvedeni i ovde provodili vreme protiv svoje volje. Neko im je oduzeo slobodu, a sloboda je najveći dar od Boga.
Erikine suze
Otac Dragan je podsetio prisutne, na vreme kada je ovo groblje ponovo otkriveno.
– Pre 34 godine smo pronašli ovo groblje i tada ga uredili, pošto je bilo potpuno zapušteno. U blizini je i rusko groblje, gde je sahranjeno više od 2.000 zarobljenih Rusa, kojima se ni imena ne znaju. Od 60 naših sahranjenih, za šestoro su imena ostala nepoznata. Čak se i jedno dete rodilo u logoru, ali nažalost, ubrzo je umrlo. Ovde su bili sahranjeni i italijanski i francuski zarobljenici, a Francuska je inicirala da se tela njihovih zarobljenika prenesu u Francusku. U prvo vreme sami smo uređivali i održavali ovo naše groblje, a kasnije je grad Lukenvalde preduzeo veliku obnovu celog memorijalnog kompleksa. Nemica Erika Kose svake godine je bila prisutna, držala govor i čitala po neku pesmu, ali uvek kroz suze. Pre nekoliko meseci se upokojila, inače bi sigurno i danas bila sa nama – naveo je otac Dragan.
Prvi savetnik ambasade, konzul Dragan Popović, je naglasio:
– Ne samo da je neophodno da ukažemo poštovanje ovim našim žrtvama, već svi ovi spomenici treba da budu opomena da se tako nešto više nikad ne ponovi. Zahvaljujemo opštini Lukenvalde što se brine o održavanju ovog ratnog groblja.
Prisutnima se prigodnim rečima obratila se i Elizabet Hercog von der Hajde, predsednica opštine Lukenvalde.
Posle obraćanja zvaničnika položeni su venci u ime Republike Srbije i u ime opštine Lukenvalde.
Svaka čast ocu Draganu
Svake godine na pomenu se okuplja sve veći broj naših ljudi, a ovoga puta bilo je i mnogo novih, koji su došli prvi put. Pomenu su u većem broju prisustvovali i srpski bajkeri iz Berlina. Uz poznate bajkere, Simeona Sekulića, Marka Trišića i Dragana Topića, našao se i najstariji među njima, Miodrag Blagojević.
– Priključio sam se grupi motociklista, bilo mi je interesantno da ih upoznam i zajedno s njima dođem danas na naše ratno groblje. Međutim, motor mi se pokvario, tako da sam ipak došao autom. Jako je lepo da da se na ovakav način neguje sećanje na naše žrtve iz Drugog svetskog rata koji su ovde prisilno dovedeni i nisu doživeli da ponovo vide otadžbinu. Trebalo je sve to organizovati, da danas dođe ovoliki broj ljudi, a ocu Draganu to uvek polazi za rukom – kaže Miodrag koji je pre 40 godina došao iz Valjeva u Berlin.
On već 30 godina živi u Brandenburgu, na obodu Berlina, u mestu Kenigs Vusterhauzen, gde je napravio porodičnu kuću.
– Supruga je Nemica, sin i ćerka su odrasli i rade, a ja što sam stariji, sve češće idem u Valjevo i sve mi je lepše. Motor često vozim širom Brandenburga, puno se družim sa našim ljudima, ali nažalost ne viđamo se često u srpskim kafanama jer ih je sve manje – kaže Miodrag koji je penziju stekao vodeći građevinsku firmu sa kojom je radio širom Evrope.
Molitva za duše stradalnika
U ime brojne porodice Stanković pomenu su prisustvovali, deda i unuk, Božidar i David.
– Za groblje sam saznao pre desetak godina, a prošle godine sam bio prvi put, i evo, sada sa unukom Davidom. Ovde se desila velika tragedija, na nama je da se molimo za duše stradalnika i da čuvamo sećanje na njihovu žrtvu – kaže Božidar koji je u Berlin došao kao dete sa roditeljima iz Suvaje kod Varvarina, pre 45 godina.
– Svi smo u Berlinu, moji roditelji, deca, unuci i praunuci. Imam troje dece, devetoro unučadi i četvoro praunuka. Mnogo se družim sa našim ljudima, često se viđamo i u crkvi, a kada se naša porodica okupi, bude nas i više od 20, što mi je najveći blagoslov.
Tišina krije strahote
Dobar poznavalac istorije, Rus Andrej Tarasov, nizu spomeničkih obeležja posvećenih stradalim ruskim vojnicima u Drugom svetskom ratu, koje je do sada upoznao, dodao je i Srpsko groblje u Lukenvaldeu.
– Prvi put sam na ovom ratnom groblju, za koje sam nedavno saznao od srpskih prijatelja. Ova tema me naravno već duže vreme veoma interesuje. Nisam iznenađen da su se ovde među pripadnicima više postradalih naroda u Drugom svetskom ratu, našli i Srbi koji su se toliko žrtvovali. Teško je i zamisliti kroz šta sve su ovi ljudi prošli, kakve su sve torture u nacističkim logorima doživeli. Ovo je sad mirno, uređeno mesto na obodu šume, a možemo samo da zamislimo šta se sve strašno ovde događalo. Ima više memorijalnih kompleksa gde su sahranjeni ruski vojnici, širom istočnog dela Nemačke i redovno ih posećujem sa porodicom.
Pamtimo pretke
Stari bajker, a nov među srpskim bajkerima je Predrag Glavaš.
– Godinama vozim motor, ovo mi je prvi put da krenem negde sa našim bajkerima i prvi put sam na ovom ratnom groblju. Za njega sam saznao tek pre 3-4 dana i odmah sam se pridružio grupi koja je planirala da dođe. Rođen sam u Berlinu, radim u elektro struci kao poslovođa. Otac mi je došao iz Srpske Krajine, iz okoline Siska, a majka iz Koprivnice.
Dušan Mitić je posetu Berlinu iskoristio da se upozna i sa ovim srpskim stratištem.
– Iz Zemuna sam, zaista sam impresioniran ovakvim skupom gde naši ljudi dolaze organizovano motorima. Lepo je videti da Srbi u tuđini pamte pretke koji su sticajem surovih okolnosti ovde ostavili kosti. Ovaj put sam samo kao suvozač došao na motoru, moj motor je u Srbiji jer sam trenutno u poseti kod drugara.
Zavet predajte deci
Protojerej stavrofor Dragan Sekulić ukazao je na važnost da se Srbi uvek okupljaju na ovom mestu stradanja i žrtvovanja.
– Uskoro završavam parohijsku službu, ali vas molim da poštujete zavet koji smo dali, kada smo počeli da dolazimo na ovo groblje, da se sećanje na ove stradalnike nikad ne izbriše i da mesto na kome su ostavili svoje kosti bude održavano dostojno života koje su žrtvovali. Dolazile su ovde mnoge vladike, princ Aleksandar Karađorđević i princeza Katarina, srodnike pokojnika smo obavestili o njihovim grobnim mestima. Zavet koji smo dali, dok postoji naša Crkvena opština Berlin, a ja mislim da će uvek postojati, treba da održimo. Ja vam ostavljam taj zavet, da ga predate vašoj deci koja ostaju ovde u Berlinu, da dolaze na ovo mesto i da ga posećuju, jer imamo toliko novih pokoljenja. Od srodnika ovde postradalih žrtava nažalost niko ne može da dođe. Neka to bude obaveza svih vas, a pre svega sveštenika u Berlinu. Ja ću, ukoliko u vreme Vidovdana budem u Berlinu, sigurno uvek dolaziti ovde.
Snovi o slobodi
Prota Sekulić je govorio i o našoj istoriji
– Teška je i mukotrpna naša istorija, o kojoj treba da razmišljamo. Ni posle oslobađanja od Turaka. nismo imali mnogo vremena da se radujemo slobodi, kao neki drugi narodi. Koliko se samo generacija promenilo čekajući slobodu, tokom pet teških vekova pod Turcima. Mnogo naših predaka je moralo da da živote, da bi sačuvali zemlju koju nam je Bog darovao. Neki narodi u takvim uslovima nisu ni uspeli da opstanu, od njih su ostali samo tragovi u istorijskim spisima. Naši ljudi su opstali sa verom u raspetoga i vaskrsloga Hrista, koji nas je naučio da vaskrsavamo i da se ponovo podižemo i obnavljamo, i dao nam snagu i moć da to sve prebrodimo.
