Zbog brojnih propusta u organizaciji, nesciplini – rasulu na frontu krajem oktobra pukovnik Pavković je sa komandantom OG „Jug” pukovnikom Mrkšićem išao na sastanak u Karađorđevo kod komandanta Prve vojne oblasti generala Živote Panića. Putovali su helikopterom preko Sotinske ade. Sastanku je prisustvovao i načelnik Štaba Prve vojne oblasti general-potpukovnik Vladimir Stojanović sa celim štabom, komandant Teritorijalne odbrane Slavonije Baranje i Zapadnog Srema Radovan Stojičić Badža, kao i Željko Ražnatović Arkan koji je pod komandom JNA komandovao formacijom „Srpska dobrovoljačka garda”. Stojičićevo komandno mesto bilo je u Šidu, ali je on često dolazio u Vukovar, dok je Arkan imao komandu i Centar za obuku u mestu Erdut.
Upad preko šume Đergaj
Pavković je tada prvi put video i upoznao Arkana i Badžu, koji su se na sastanku ponašali samouvereno, pa čak i bahato.
Na tom sastanku gde su se planirala dalja dejstva, Badža je od generala Panića tražio da njegovu jedinicu ojača tenkovskim vodom kako bi on izvršio upad u Vukovar preko šume Đergaj u prigradsko naselje Lužac. Naveo je da će on to uspeti da uradi u sadejstvu sa jedinicama Novosadskog korpusa. General Panić je prihvatio taj predlog, dao određene sugestije i uputstva i naredio načelniku Štaba da se dejstva kvalitetno isplaniraju.
Pukovnik Nebojša Pavković je sa delom komande Operativne grupe „Jug” pratio 2. oktobra 1991. godine borbe kod šume Đergaj:
„Mi smo se nalazili u blizini reke Vuke na koti 101 odakle smo mogli da pratimo dejstva. General Panić je sa osmatračnice na Bršadinskom silosu komandovao i usmeravao tok borbe. Dejstva su krenula iz šume Đergaj. Gledali smo kako tenkovi dejstvuju, a pešadija napreduje. Jedinice Srpske dobrovoljačke garde su krenule u energičan napad ka naselju Lužac i stigli do prirodne prepreke, suvog korita reke Vuke.
Poginuo general Bratić
Dok su tenkovi nosači mostova, lansirali mostove preko Vuke, dogodio se tragičan događaj kada je poginuo komandant Novosadskog korpusa general-major Mladen Bratić. Sa našeg stajnog mesta videli smo kako general Bratić izlazi iz transportera i sa grupom oficira zauzima pogodan položaj da prati tok borbenih dejstava. Iznenada, među njih je pala minobacačka mina ispaljena sa hrvatske strane. Tom prilikom general Bratić je pogođen u predelu stomaka i smrtno je stradao. Niko od desetak oficira, koji su bili sa njim, nije bio povređen.
Interesantno je da je general Bratić redovno nosio zaštitni prsluk. Spletom nesrećnih okolnosti tog dana ga nije obukao. Badžina jedinica je uspela tog dana da ovlada jednim delom naselja Lužac, ali je napad, posle tragičnog događaja zaustavljen. Komandovanje korpusom preuzeo je general Andrija Biorčević”, priča Pavković.
Kukuruzni put
Pavković kaže da su jedinice JNA Vukovar okružile i nije bilo jednostavno ni ući, a ni izaći iz tog grada. Oko Vukovara su bila velika prostranstva zasejana kukuruzom koji je narastao do visine od preko 2,5 metara. Kad tenk uđe u kukuruz nije se mogao videti. Hrvatske snage su od šume Đergaj prema naselju Bogdanovci napravili put koji je bio poznat pod imenom kukuruzni put. Oni su taj put koristili za povremene ulaske u grad i delimično snabdevanje iako to za njih nije bilo bezopasno. Jedinice Teritorijalne odbrane koje su kontrolisale šumu Đergaj i kukuruzni put, su tokom noći napuštali položaje što su dobro uočile hrvatske snage i koristile za komuniciranje između Vukovara i sela Bogdanovci.
Građani koji su ostali u gradu živeli su u veoma teškim uslovima, uglavnom po podrumima, bez lekova i tople odeće i sa vrlo malo hrane.
“Stres je bio veliki, neizvesnost stalna, a pucalo se i ginulo svakodnevno”, objašnjava Pavković.
Humanitarni konvoj
Iz humanih razloga jugoslovenska Vlada je sa hrvatskom, posredstvom Crvenog krsta i Evropske zajednice, sklopila sporazum da se u Vukovar doturi humanitarna pomoć za civilno stanovništvo. U povratku bilo je dogovoreno da se tim transportom evakuišu teški ranjenici iz bolnice. Jedinice Teritorijalne odbrane su se oštro usprotivile dolasku humanitarnog konvoja u Vukovar smatrajući da će se tim putem krišom uneti i vojna oprema.
Konvoj, je došao 12. oktobra 1991. godine iz pravca sela Marince u selo Negoslavce, gde ih je Pavković po Kadijevićevom naređenju prihvatio. Tom događaju prisustvovao je i major Veselin Šljivančanin, načelnik bezbednosti Gardijske brigade, koji je preko radio uređaja uspostavio vezu sa komandantom odbrane grada Miletom Dedakovićem Jastrebom. Došlo je do razmene teških reči i uvreda između njih dvojice. Konvoj je uz pratnju vojne policije nastavio prema liniji razdvajanja.
Da put ne bi nastavili po noći, “gosti” su pozvani da prespavaju u kasarnu, ali su insistirali da sa njima ostanu i Veselin Šljivančanin i Nebojša Pavković.
“Vojnici su ispekli neku prasad za sebe ali su velikodušno podelili večeru sa gostima. Dok smo večerali počela je minobacačka vatra po objektima kasarne i nekoliko projektila pogodilo je zid zgrade i kojoj smo bili.Obratio sam se posmatračima EZ: ‘Evo, Hrvati znaju da su njihovi sunarodnici u zgradi i odmah gađaju’.
‘Ne, to vi gađate da bi dramatizovali situaciju’, odgovoriše oni. O spavanju nije moglo biti ni reči”, priseća se Pavković.
