Neispričane priče iz rata: Delovi iz autobiografije generala Nebojše Pavkovića (8): Rasulo na frontu

EPA/MAJA ILIC

Nebojša Pavković je u septembru 1991. imao zadatak da prati rad Gardijske brigade u deblokadi kasarne u Vukovaru. Kaže da su borbe pratile loša organizacija na terenu, nepoštovanje izdatih naređenje, ali i različite “verzije” izveštaja koje su slate ka glavnoj komandi u Beogradu. Priseća se da je pukovnik Mrkšić, u to vreme komandant Gardijske brigade, ali i operacije deblokade kasarne u Vukovaru svako veče držao sastanke, referisanja, izdavao zadatke.

“To se ništa nije realizovalo. Slali su neke izveštaje Kdijevićevom kabinetu, a komanda 1. VO slala je izveštaje i Generalštabu i kabinetu. Ti njihovi izveštaji su se ponekad razlikovali od onih koje sam ja slao Vuku Obradoviću. Zato su u brigadi počeli da još više zaziru od mene sumnjajući da ih špijuniram. A ja nisam mogao da lažem o onome sto se na terenu događa. Obilazio sam i teritorijalne jedinice i razgovarao sa ljudima. Bio sam u delu naselja koje se zove Petrova Gora. Oni su u prvoj polovini godine pretrpeli veliko nasilje od ljudi koje je organizovao Tomislav Merčep. Mnogi njihovi su stradali. Osetio sam da je međunacionalna mržnja veoma velika i njihova želja za osvetom jaka” navodi Pavković.

Stupar za primer

Ipak nisu baš sve jedinice bile pasivne. Na desnom krilu dejstava snaga OG Jug’ preko Vučedola dejstvovao je odred diverzanata kojima je komandovao major Milorad Stupar. Oni su pravili upade u grad do vodotornja, pa i do vukovarskog hotela. Ali nisu mogli da zadrže te položaje, pa su se povlačili. Jednom prilikom sa grupom starešina OG Jug krenuli smo u obilazak jedinica oklopnim borbenim vozilom. U rejonu Bugarskog groblja, na oko 500 metara od prve linije sukoba ispustila je guma na vozilu. Ne znajući šta da radimo, dok se vozilo ne osposobi, uputili smo se u logor jedinice kojom je komandovao major Stupar . Ušli smo u taj logor upravo u vreme kada je on priveo nekolicinu dobrovoljaca različito obučenih koji su pljačkali tehničke uređaje i vredne stvari po kućama. Tada sam ga upoznao i video kako energično rešava nastali problem. Predao ih je vojnoj policiji i odmah je pokrenut postupak protiv njih – priča Pavković.

Uskoro je u Vukovar došao u obilazak general Blagoje Adžić, načelnik Generalštaba . Sa njim je bio i pukovnik Obradović. Dočekali su ih pukovnici Mrkšić i Pavković , major Šljivančanin i poveli u obilazak fronta u rejonu Petrove Gore. Adžić je obilazio jedinice i nailazio na teške i mučne prizore. Video je puno poginulih koji nisu sklanjani sa ulica ni sahranjivani. Na licu mesta se uverio da postignuti rezultati nisu u sladu sa planiranim ciljevima.

Svi pod komandu JNA

Vrativši se u Beograd general Adžić je 12. oktobra 1991. godine potpisao poverljiv dopis 6-83 kojim objašnjava pripadnicima JNA ulogu Armije na teritoriji Hrvatske. On je naredio da svi oružani sastavi, bilo da se radi o JNA, Teritorijalnoj odbrani ili dobrovoljcima, moraju dejstvovati pod jedinstvenim komandom JNA.

Bez obzira na naređenja, u Armiji nije vladala potrebna disciplina. Čak ni u Gardijskoj brigadi, koja je smatrana elitnom jedinicom, nije bilo borbenog entuzijazma. Delovi Gmtbr su povremeno otkazivali poslušnost komandantu Mrkšiću. Pojedini komandanti bataljona su znali po celu noć da dolaze kod Mrkšića i da ga mole da njihovu jedinicu izostavi iz borbenih dejstava, jer vojnici neće da se bore. Jedan od takvih je bio i major Kavalić Branislav.

Kad je 211. okbr došla, oficiri te jedinice nisu hteli da razgovaraju sa komandantom OG Jug pukovnikom Mrkšićem. Nisu želeli da se uvedu u borbu. I 10. pešadijska brigada iz Požarevca je oklevala da se uvede u borbu. Karakteristično za tu jedinicu je to, da su pri dolasku u rejon Vukovara oterali sve starešine za koje su mislili da nisu srpske nacionalnosti, pa čak i potpukovnika Milana Kotura koji je Srbin.

Nedisciplina dobrovoljaca

“Izražena nedisciplina je bila u dobrovoljačkim jedinicama, pa i u jedinicama Teritorijalne odbrane. U zapadnom delu grada prema selu Bogdanovci nalazi se naselje Leva Supoderica. Tu su jedinice JNA zajedno sa dobrovoljcima napravile uspešan prodor, uklinile se prema centru grada i počele da čiste desno korito reke Vuke. Napravljen je početni uspeh i umesto da se energično produži napred stalo se. Dobrovoljci nisu hteli da idu dalje. Uvek kad bi se napravio neki prekid u borbenim dejstvima oni su pravili pauzu, nisu slušali komandu i radili su šta su hteli.

Na kolenima pred Kamenim

Pukovnik Mile Mrkšić je odlazio na komandno mesto tih dobrovoljaca i bukvalno molio njihovog komandanta Milana Lančužanina koji je imao nadimak Kameni da krenu u napad kako bi se nastavila dinamika borbenih dejstava, ali on nije hteo da čuje.

“Pošto su odbili da posle ostvarenog uspeha u rejonu Milovog brda, nastave napadom i ovladaju centrom grada, Mrkšić i ja smo otišli u njihovu komandu, koja je bila smeštena u jednoj velikoj garaži. Nameravali smo da privolimo Lančužanina da njegova jedinica krene u napad. Ali on nije hteo ni da čuje. ‘Ne, mi dva dana odmaramo pa ćemo onda’, kaže. Nije pomoglo ni to što ga je Mrkšić na kolenima molio da krene u napad. Bilo mi je mučno da gledam komandanta najelitnije jedinice u JNA, koji moli nekog nazovi komandanta a ne može da natera ni svoje jedinice”, kaže Pavković.

Sutra – Neispričane priče iz rata: Delovi iz autobiografije generala Nebojše Pavkovića (9): Bahati Arkan i Badža