Nebojša Pavković, nekadašnji načelnik Generalštaba VJ i ratni komandant Treće armije na početku ratnih sukoba u bivšoj SFRJ bio je na dužnosti u Kabinetu tadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Kadijevića. Rat u Hrvatskoj označio je sukob između tada paravojnih jedinica Hrvatske i JNA. Sa naređenjem da organizuje uključenje Gardijske brigade, u to vreme najelitnije jedinice JNA, u deblokadi kasarne, general Pavković se uputio u Vukovar.
“Na putu za Vukovar, bili smo zaustavljeni kod Tovarnika, jer su se u tom prigraničnom mestu vodile borbe sa zaostalim grupama hrvatskih paravojnih snaga. Bili smo u prilici da posmatramo dejstva naših jedinica i složili se da je komandovanje neefikasno, nedovoljno organizovano, a upotreba artiljerije i tenkova bez većih efekata”, priseća se general Pavković.
Dodaje da je uspeo da se probije tek posle podne i to sa tri oklopna borbena vozila BOV.
“Stigli smo do sela Ilača, ali tu je opet došlo do sukoba. Naša kolona je zaustavljena u centru tog sela. Nismo mogli ništa da uradimo, osim da kroz vizire vozila gledamo tok borbe i slušamo dobovanje metaka iz pešadijskog naoružanja po oklopu BOV-a. Srećom da neprijatelj nije posedovao neko protivoklopno oruđe, inače se ne bismo dobro proveli”, kaže Pavković.
Kada se situacija raščistila stigao je u Vukovar i odmah uspostavio kontakt sa komandantom 453. pešadijske brigade potpukovnikom Jokićem.
Otpor starešina
Po povratku u Beograd napravio je Plan angažovanja Gardijske brigade na prostoru Vukovara koji je izložio generalu Adžiću. Međutim, vojska se ubrzo suočila sa novim problemom – otporom kod starešina.
“Kao i načelnik Kabineta saveznog sekretara pukovnik Obradović i ja sam stalno bio u kontaktu sa komandantom brigade Mrkšićem. On je počeo da zastupa tezu da je to izdaja, da je general Kadijević odlučio da brigadu pošalje u Vukovar kako u Beogradu ne bi ostala nijedna respektabilna jedinica i da to ništa nije dobro. Mislili smo da je to trenutna reakcija i da će se stanje brzo stabilizovati, ali stvari su se komplikovale”, priseća se general.
Navodi da se i sam suočio sa tim problemom kada je 28. septembra 1991. došao u zgradu komande brigade sa namerom da razgovara sa komandantom.
“Ispred vrata zaustavila su me dva policajca i nisu me puštala da uđem unutra. Pitam ih ko je unutra, a oni odgovaraju da je tu komandant, pukovnik Mrkšić, članovi komande, komandanti bataljona i ostali koje je komandant pozvao.
‘Pa dobro, šta je to što ja ne treba da znam’, upitah ponovo?
‘Ne znam, komandant je nama rekao da vas ne pustimo unutra’, odgovori jedan od policajaca.
Zavera
Već sam se bio iznervirao, provalio sam unutra i zatekao Mrkšića, Šljivančanina i ostale. Mrkšić je upravo završavao sastanak i obratio mi se:
‘Ovo je sve izdaja, Kadijević je izdajnik i mi ćemo danas da ga uhapsimo.’
‘Šta ti je bre čoveče, šta se igraš sa tim stvarima, osvesti se’, podviknuh.
‘Ne, ne, ja sam već poslao jedinicu tamo kod njega’, bio je uporan Mrkšić. Odmah sam okrenuo telefon, pozvao sam Vuka i rekao mu šta se događa. ‘Ovaj hoće da hapsi Kadijevića, kaže da je već poslao jedinicu.’
‘Oni su već stigli. Hitno dolazi ovamo’, odgovorio je Vuk.
Kad sam stigao u Generalštab oni su već sve blokirali. U deo zgrade gde je bio general Kadijević, navodno su već pokušali da uđu, ali obezbeđenje koje je bilo tu nije dozvolilo. Odmah za mnom pristigao je i Mile Mrkšić. Ali pojavio se i načelnik Uprave bezbednosti general Aleksandar Vasiljević, njegov zamenik, onda pukovnik Vuleta Vuletić i još niz pukovnika i generala. Oni su počeli da razgovaraju sa Mrkšićem i ostalima i da ih ubeđuju da se odmah povuku u kasarnu dok još nema posledica.
Ko je taj Mrkšić?
Pavković kaže da je general Veljko Kadijević tokom pokušaja pripadnika Gardijske brigade da ga uhapse, bio u svom kabinetu. Kada je pozvao Vuka Obradovića i njega nije ni bio svestan šta se odigrava.
“Čim smo zakoračili kod njega pitao nas je: ‘Ljudi, šta se ovo događa? Ko je taj komandant Gardijske brigade? Ko je taj Mrkšić? Odakle je i šta hoće?’
Mi smo mu objasnili o čemu se radi i naglasili da Mrkšić čini sulude stvari. A onda je ušao general Vasiljević i mi smo napustili kancelariju. Vasiljević mu je objasnio sve do detalja. On je dovodio Mrkšića kod Kadijevića, pripretili su Mrksšiću smenjivanjem i hapšenjem, pa je on odustao od svojih namera. General Kadijević je Mrkšiću oprostio ovu nesmotrenost i on je prošao bez konsekvenci, pod uslovom da odmah krene sa jedinicom u Vukovar i uspešno izvrši zadatak. Cela situacija oko pokušaja hapšenja generala Kadijevića trajala je manje od dva sata”, otkriva Pavković.
Izdaja
“Iz Negoslavaca smo krenuli na izviđanje, došli smo na prednji kraj odakle se vidi deo Vukovara, uočili smo kasarnu, delove grada koji se zovu Mitnica i Petrova Gora, kao i sve ostalo što nas je zanimalo. Potom smo se vratili u Negoslavce gde nas dočekao komandant Taktičke grupe pukovnik Bajo Bojat sa svojim štabom. U zgradi komande oni su referisali o stanju na terenu. U jednom trenutku otpočela su minobacačka dejstva, a jedna granata udarila je i u zid zgrade. Pukovnik Bojat je prokomentarisao da nas je neko izdao. Ta tema o izdaji stalno se kao nit provlačila kroz razne događaje”, navodi Pavković.
