Posle ponižavajućeg povlačenja JNA iz Slovenije, Hrvatsku je sve više zahvatao plamen međunacionalnih sukoba. Jedinice JNA su se najpre postavljale kao tampon zona između sukobljenih strana da bi se u leto 1991. i same našle na udaru hrvatskih paravojnih jedinica. Po scenariju iz Slovenije, kasarne i izdvojeni objekti JNA su blokirani, isključivao im se dotok vode i električna energija, a oficiri su hapšeni.
Vukovar je zbog geostrateškog značaja, ali i činjenice da je u njemu živelo gotovo podjednak broj Srba i Hrvata među prvima bio na meti. Prva žrtva bio je Srbin Stevan Inić (62) koga je 1. maja 1991. ubio hrvatski policajac Đuro Gelenčir. Taj događaj uneo je nemir, strah i bes među srpsko stanovništvo. Već 2. maja u zasedi u Borovom Selu stadalo je 12 hrvatskih policajaca, tri srpska civila, a ranjeno je još oko 20 lica. Spirala nasilja se više nije mogla zaustaviti. Hrvatske paravojne snage 24. avgusta su ušle u otvorene sukobe sa JNA da bi ubrzo blokirale kasarnu u Vukovaru.
Dramatični dani
Tadašnji SSNO je 14. septembra 1991. obavešten da blokada kasarne u ovom gradu traje 20 dana i da su istrošene rezerve hrane i vode zbog čega je general Veljko Kadijević naredio admiralu Brovetu da zamoli Henrija Vejnandsa, holandskog diplomatu, koji je obavljao dužnost koordinatora Mirovne konferencije o Jugoslaviji, da prenese poruku Franji Tuđmanu o ultimatumu da se kasarna u Vukovaru deblokira odmah ili će on biti odgovoran za rat velikih razmera. Vejnands je zamolio Generalštab da bude strpljiv u naredna 24 sata, ali Hrvatska je odbila da se povinuje zahtevu i umesto toga je uhapsila nekoliko oficira JNA u Zagrebu. Već sledećeg dana, jedinice JNA su bile u pokretu. Izdata je naredba da se kasarna u Vukovaru deblokira.
General Nebojša Pavković odlično se seća tih dramatičnih dana kada je sa kolegama iz Kabineta saveznog sekretara radio danonoćno.
– Kada je na kolegijumu saveznog sekretara donesena odluka o deblokiranju pontonirskog bataljona u vukovarskoj kasarni određene jedinice iz sastava 1. Vojne oblasti, kojima je komandovao general-pukovnik Aleksandar Spirkovski, krenule su na izvršenje zadatka. Sve je to teklo neorganizovano i traljavo. Bilo je puno razloga koji su uticali da se vojsci oteža izvršavanje borbenih zadataka. Početkom septembra izdato je naređenje o mobilizaciji 96 jedinica (ranga brigade i puka), a mobilizaciju je uspešno izvršilo samo šest. To je bio katastrofalan rezultat. U Beogradu i gradovima širom Srbije stalno su trajale demonstracije opozicije i razne manifestacije usmerene na sprečavanje aktivnosti vojske i mobilizacije. Vojni obveznici su bežali iz zemlje, bili nedostupni na adresama na kojima su prijavljeni, majke obveznika su protestovale na antiratnim mitinzima i slično. Ukupno stanje je bilo jako loše – seća se Pavković.
Sastanak u Dalju
Na sastancima kolegijuma SSNO stalno je provejavalo mišljenje da u neka ozbiljnu akciju treba da bude uključena Gardijska brigada.
“U vezi s tim general Kadijević je naredio da planiram obilazak jedinica 1.VO koje se angažuju u operaciji Vukovar. Komanda 1. VO predložila je da on dođe u Dalj, na teritoriju Hrvatske, severno od Vukovara oko šest kilometara. U Dalju je generala Kadijevića dočekao komandant 1. VO general-potpukovnik Života Panić sa starešinama komande. Posle generala Panića, referisao je komandant pokrajinskog Štaba TO general-potpukovnik Nikola Mandarić. Za vreme njihovih izlaganja general Kadijević je postavljao više pitanja, a posle dobijenih odgovora, postavljao konkretne zadatke. Kadijević nije bio zadovoljan što Arkanova jedinica izvodi akcije u zoni 1.VO i naredio je da general Panić stalno kontroliše tu jedinicu”, kaže Pavković.
Informisanje u Šidu
Početkom septembra 1991. generalu Pavkoviću i Vuku Obradoviću je u Kabinetu saveznog sekretara za odbranu naređeno da naprave Plan mogućeg angažovanja Gardijske brigade.
“Da bismo to realizovali, zajedno sa komandantom Gardijske brigade pukovnikom Miletom Mrkšićem otišao sam na komandantsko izviđanje u Šid i Vukovar. U Šidu smo otišli u komandu Gardijske divizije i javili se komandantu Aranđelović Dragoljubu. Njega sam poznavao iz Banjaluke, kada je bio načelnik Centra OMJ. On nas je informisao o stanju na teritoriji i na liniji sukoba i uputio u Štab TO u Šidu. Tamo nas je primio zamenik komandanta štaba Slobodan Grahovac, za koga sam znao da radi u Upravi carine. I on nam je dao dragocene informacije”, kaže Pavković.
Artiljerci pali u zasedu
General Pavković kaže da je tih dana artiljerijski divizion naoružan haubicama NORA na maršu između Šida, Orolika i Đeletovaca, na putu prema Vukovaru upao u zasedu hrvatske paravojske i skoro ceo uništen, a komandant diviziona, po činu major, je poginuo.
“Pojavile su se i glasine da su tu jedinicu greškom raketirali avioni našeg Ratnog vazduhoplovstva. Ubrzo posle te tragedije smenjeni su komandant i načelnik Štaba 1.VO generali Aleksandar Spirkovski i Andrija Silić, a na njihova mesta postavljeni general-potpukovnik Života Panić i general-potpukovnik Vladimir Stojanović”, priseća se Pavković.
