Razgovori državnog i vojnog vrha zemlja održani u vojnom objektu Karaš nisu uspeli. Predlog Štaba Vrhovne komande nije dobio potrebnu većinu tog 12. marta. Istog dana general Kadijević je otputovao u Moskvu da kod maršala Dmitrija Jazova traži podršku za eventualne postupke vojske.
Prisećajući se te posete, general Pavković kaže da je poseta Kadijevića Moskvi čuvana u najvećoj tajnosti.
Za taj put znalo je samo nekoliko ljudi: Borisav Jović, general Blagoje Adžić, admiral Stane Brovet, načelnik štaba RV i PVO general Živan Mirčetić te pukovnici Vuk Obradović, Nebojša Pavković i Radisav Ristić.
“Posebno se vodilo računa da komandant RV i PVO general-pukovnik Anton Tus ništa ne dozna o odlasku generala Kadijevića u Moskvu, jer se sumnjalo da ima kontakte sa Franjom Tuđmanom i ostalim hrvatskim separatistima. Međutim, iznenađenju nije bilo kraja kad su putnici pri dolasku na aerodrom Batajnica ugledali baš generala Tusa”, kaže Pavković.
Dodaje da je uveren da je Tusa o ovom tajnom putu informisao general Živan Mirčetić. Po povratku Kadijevića iz Moskve nastavljeni su bezuspešni sastanci državnog i vojnog vrha tadašnje SFRJ.
Na sednici održanoj 14. marta 1991, članovi tadašnjeg Predsedništva SFRJ glasali su 5:3 – protiv predlog Štaba Vrhovne komande.
Tadašnji predsednik Predsedništva, Borisav Jović je u svojoj knjizi “Kako su Srbi izgubili vek” naveo da je posle neuspeha glasanja podneo ostavku svestan da Predsedništvo više nije u stanju da donese bilo kakvu odluku za spas zemlje.
“Sutradan su nas ponovo pozvali u Generalštab. Rekli su da žele da nas upoznaju sa planovima o tome šta nameravaju da rade. Kadijević je rekao da imaju dve varijante. Jedna je vojni puč, o kome će govoriti Stane Brovet, a o drugoj će govoriti Blagoje Adžić. Kasnije se videlo da je ta druga odustajanje od vojnog puča”, naveo je Jović.
Dodao je da je zamišljeni vojni puč podrazumevao potpuno oduzimanje vlasti od civilnih organa svuda gde se oni suprotstavljaju vojnoj vlasti. “Bila bi onemogućena funkcija Skupštine SFRJ , Predsedništva SFRJ i Saveznog izvršnog veća. Te funkcije bi preuzela vojska.
“Brovet je izvršio procenu ponašanja republičkih vlasti i ocenio da bi četiri republike odbile da poštuju odluke vojnog štaba i to: u Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija. Ove republike bi proglasile otcepljenje od Jugoslavije, izvršile bi mobilizaciju vojske i policije, sukobile se sa jedinicama JNA i zatražile bi vojnu pomoć iz inostranstva, kao i međunarodno priznanje.
Prema Brovetovim predviđanjima vojni puč bi odmah doveo do raspada Jugoslavije, a ne do stanja u kome bi se moglo razgovarati o njenoj budućnosti”, naveo je Jović u svojoj knjizi.
Rat u Sloveniji
Posle propalih razgovora, nastavljena je eskalacija nasilja u Hrvatskoj, da bi u Sloveniji ubrzo buknuo jedan od najkraćih ratova u istoriji čovečanstva. Pripadnici slovenačke Teritorijalne odbrane u roku od deset dana porazili su jednu od najmoćnijih oružanih sila tadašnje Evrope.
Zapravo, taj sukob je označio početak kraja jedinstvene države.
Rat u Sloveniji završen je 7. juna 1991. godine Brionskim sporazumom u kome je Predsedništvo SFRJ donelo odluku o povlačenju JNA iz ove republike.
Odluke nisu izvršene
Pavković objašnjava da je general Kadijević imao običaj da po završetku kolegijuma jednog ili više članova vodi u kabinet na dodatne konsultacije. Najčešće je to bio komandant RV i PVO general-potpukovnik Zvonko Jurjević.
“Mnoge od donetih odluka su delimično realizovane ili nisu nikada. Dobro se sećam da je bila doneta odluka da su kao ciljevi određeni neki repetitori u Sloveniji za vreme sukoba radi medijske izolacije. Ali nikada avijacija to nije odradila. Ne znam zašto. Uvek se nešto promenilo. I posle dva dana smo slušali novi plan, pa opet novi plan…
Nedorasli političari i generali
General Pavković objašnjava da su tadašnje rukovodstvo SFRJ i JNA u Sloveniji morali da reaguju mnogo energičnije, ali da se pokazalo da ni političari ni generali nisu bili dorasli odlukama koje bi spasle tadašnju Jugoslaviju.
“Stvar je psihološke prirode. Da se u Sloveniji energično dejstvovalo po prvoj jedinici Teritorijalne odbrane Slovenije koja je pružila otpor i otvorila vatru na JNA, sasvim bi drugačiji bio ishod tog rata. I generali i političari koji su vodili zemlju nisu bili dorasli da donesu odluke koje su mogle da spasu Jugoslaviju. Političari su najviše zazirali da donesu odluku da se podigne borbena gotovost na viši nivo i da se izvrši mobilizacija oružanih snaga. Teško su prihvatili i odluku o razoružanju paravojnih jedinica. Oni su znali da kad se podigne borbena gotovost, mobilišu i popune jedinice da će odmah uslediti razoružanje i raspuštanje paravojnih sastava. To nisu hteli da prihvate. A generali su bili neodlučni.”
