Skupština Republike Srbije održala je 23. marta 1999. godine zasedanje povodom događaja u Rambujeu i Parizu. Skupština je najoštrije osudila pretnje koje SR Jugoslaviji dolaze od takozvane Međunarodne zajednice i NATO i upozorila sve zemlje sa čijih teritorija bude pokušana agresija da će braniti slobodu svim sredstvima.
Savezni premijer Momir Bulatović, upoznao je javnost da je Vlada Savezne Republike Jugoslavije proglasila stanje neposredne ratne opasnosti.
U 20.45 časova general-potpukovnik Nebojša Pavković naredio je da se jedinicama izda naređenje o postupanju u slučaju početka agresije i posedanju odgovarajućih položaja i rejona. Jedan sat vremena kasnije, iz GŠ VJ stigao je signal “Ozren, šifra 128” što je značilo: Borbena uzbuna za sve komande, jedinice i ustanove Treće armije. Usledio je i signal “vazdušna opasnost”. Signali su odmah preneseni do svih jedinica, komandi i ustanova.
Nešto nije dobro
Pavković je posmatrao je ljude koji su radili oko njega. Svi su se ponašali profesionalno i odgovorno. Ali i dalje ga je nešto “mučilo”. Bilo je nešto što mu kvari raspoloženje, ali nikako nije mogao da odgonetne šta. Toliko ljudi je bilo oko njega na Komandnom mestu Prištinskog korpusa, povremeno stvaraju gužvu, mada se dok rade skoro i ne čuju. Pomislio je kolika je tek gužva na Komandnom mestu Armije gde ima mnogo više ljudi. I onda mu se “upalila lampica”.
Nelagodnost i neraspoloženje stvaralo mu je Osnovno komandno mesto Treće armije u Kuršumliji. Na njemu je bio načelnik Štaba general-major Ljubiša Stojimirović sa još stotinak starešina. Mada je lokacija tog Komandnog mesta bila tajna, Pavković je znao da su tu kasarnu obilazili pripadnici verifikacione Misije OEBS i njihov šef Vilijam Voker lično, a to nije bilo dobro. Nespokoj mu je unosilo i saznanje da su za lokaciju Komandnog mesta znali i neki važni generali iz Generalštaba VJ. Hitro se okrenuo prema ađutantu i naredio:
“Poveži me sa generalom Stojimirovićem na komandnom mestu u Kuršumlij.”
“Imate vezu gospodine generale”, reče ađutant Drašković posle kratkog vremena.
“Alo Ljubiša, šta radiš”?
“Baš sam razgovarao sa generalom Veličkovićem iz Ministarstva odbrane i upoznao ga da sve sirene za vazdušnu opasnost u Nišu ne rade.”
“Šta ima drugo”, upitao sam?
“Svi smo na svojim mestima i očekujemo da dođete. Sve funkcioniše besprekorno, veze, klima-uređaji i ostalo. Naredio sam komandantu 354. pešadijske brigade da sa jednom četom iznese materijalna sredstva iz magacina Saveznih rezervi, jer Savezna vlada nije regulisala raseljavanje svojih rezervi.”
Komanda menja položaj
“Dobro, a sada me pažljivo slušaj. Odmah izdaj naređenje da se napusti to komandno mesto”, naredio sam.
“Ali tek smo ga poseli i sve je u najboljem redu”, još je nešto pokušao da kaže Stojimirović.
“Ništa ali. Ne mogu sad da ti objašnjavam detalje. Sada je prošla ponoć. Do sutra u 12.00 časova pronađi lokaciju za komandno mesto u okolini Niša i izvrši premeštanje pa mi se javi. Takođe, odmah pošalji telegrame svim našim jedinicama koje su posele uređena komandna mesta da to isto učine. Zapamti: niko ne može da ostane na uređenim komandnim mestima.”
“Ali, gospodine generale, pa ovde je odlično, bezbedno, maskirano, sve funkcioniše super. Da mi ipak ostanemo tu?”
“Ljubiša, bez komentara i obrazloženja. Kreni jer si već izgubio pet minuta”, rekao sam i prekinuo vezu. Bilo je 23.45 časova.
General Pavković je znao da načelnik Štaba nije razumeo zašto je doneo takvu odluku. Ne bi voleo da se nađe u Stojimirovićevoj koži tada, jer zna koliko je teško preseliti Komandno mesto Armije, gde se nalazi 250 do 300 ljudi i blizu 1.000 raznih motornih vozila. Tek su stigli iz Niša i razmestili se, a sad sve treba ponovo pokrenuti i vratiti opet u Niš.
“Tata, kada ćeš doći?”
Čim je izdao naređenje o povišenoj borbenoj gotovosti jedinica Treće armije, general Paković je pozvao porodicu. Tadašnja supruga Glorija je bila usplahirena:
“Šta je ovo, hoće li nas bombardovati? Šta mi da radimo?”, upitala je uplašeno.
“Najverovatnije hoće”, mirno je odgovorio i rekao šta treba da rade i kome da se jave ako nešto bude zatrebalo. Zatražio je da čuje Vuka.
“Kako si, Vuče”, upitao je?
“Tata kada ćeš da dođeš?”, izgovori dete.
“Brzo Vuče, biće sve dobro, nemoj da brineš za mene.”
“Dobro, tata. Biću dobar”, reče mališan.
Kad je završio razgovor, Pavković je osetio olakšanje. Sa porodicom je bilo sve u redu.
Razbijeni teroristi
U toku noći, 23. na 24. mart 1999. godine, 243. mehanizovana brigada razbila je terorističke snage u graničnom pojasu prema Makedoniji, posela je položaje za odbranu i sprečila mogućnost da oni prihvate jedinice NATO početkom agresije. Preostalo je razbijanje terorista na položajima koji su predviđeni za organizaciju odbrane 252. oklopne brigade u rejonu Orahovca, 37. motorizovane brigade na južnim padinama Čičavice i 354. pešadijske brigade u rejonima prevoja Prepolac i Merdare.
