Posle uspešno okončanih akcija za razbijanje terorističkih grupa u selu Dobrodeljane i deblokade puta Orahovac-Suva Reka, general Nebojša Pavković je zbog jakih terorističkih snaga u rejonu Suka Vogelj predložio, a tadašnji načelnik Treće armije general Dušan Samardžić odobrio akciju “Ratiš”.
Akcija je počela u 7.30 časova 8. septembra 1998. i već na početku komandanti borbenih grupa izveštavali su da nailaze na puno prepreka i snažan otpor na prilazima selima te da su pojedine kuće pretvorene u prava utvrđenja.
Bitka za Glođane
Pošto je na nekim pravcima otpor bio snažan general Pavković je zaključio da bi u pojedinim rejonima mogao biti znatno slabiji, pa je naredio generalu Lazareviću da prenese komandantima borbenih grupa da pojačaju silinu prodora na svim pravcima i što pre ostvare postavljeni cilj.
Komandant BG1/243 major Đorđević izvestio je da jedinica SAJ vodi žestoku borbu u rejonu sela Glođane. Tu se i očekivao veliki otpor, s obzirom da je u tom selu ponovo formiran teroristički štab kojim rukovodi Ramuš Haradinaj i koji se sigurno bori tamo.
Tempo napada je bio zadovoljavajući i ubrzo su borbene grupe Prištinskog korpusa ovladale položajima u rejonima sela Žabalj i Jablanica i izbile u selo Rakoc na samoj obali Radonjićkog jezera.
General Lazarević je izvestio da su jedinice iz BG 2/125. mtbr uspele da izbiju na desnu obalu Dečanske Bistrice, obezbede položaje i produže dalje. Potpredsednik Savezne vlade Šainović je nekoliko puta razgovarao sa generalom Đorđevićem koji je javio da jedinice SAJ vode završne borbe za Glođane, da su stigli do poljoprivrednog dobra i da su tamo pronašli prostoriju u kojoj su mučeni ljudi. U poslednjem razgovoru bio je veoma uzbuđen i pozvao je Šainovića, Pavkovića i ostale da što pre dođu kod njega. Rekao je da se nalazi kod odvodnog kanala za Radonjićko jezero i da će ih u blizini čekati patrola policije.
Stravičan prizor
“U smiraj dana, bez većih problema stigli smo do zgrada stočarske farme gde nas je dočekala patrola policije i povela prema mestu gde se Đorđević nalazio. Posle 500 metara došli smo do betonskog kanala gde nas je on čekao sa tridesetak policajaca. Izgledao je bledo i izmučeno. Pokazao nam je prema kanalu. Tamo smo videli stravičan prizor. Leševi ubijenih ljudi u fazi raspadanja koji su do pola bili zatrpani nanosom zemlje ili su plutali po vodi. Delovi odeće su sprečavali ogoljene kosti i ostatke tkiva da se potpuno ne raspadnu. Većina ljudi ne može da gleda tako užasne slike. Sišao sam u kanal, izbrojao 19 leševa i kao u transu krenuo nizvodno. posle 80 metara voda iz betonskog kanala se sa visine od oko 15 metara obrušavala u potok. I u potoku su bila razbacana raspadnuta ljudska tela, neka nasukana na stene ili zakačena za korenje drveća. Nismo znali ko su bili umoreni nesrećnici ali smo pretpostavljali da su u pitanju Srbi”, svedoči Pavković.
Dodaje da je odmah referisao komandantu Treće Armije i opisao kakav prizor je video.
“Rekao sam mu da je mesto zločina obezbeđeno i da se očekuje dolazak istražnog sudije i ekipe kriminalističkih tehničara. Komandant je naredio da ga izveštavam o novim informacijama. Ubrzo su stigle i ekipe sa istražnim sudijom i počele da se organizuju za rad. Odlučio sam da krenem prema Đakovici i pozvao Šainovića i Anđelkovića da mi se pridruže. Tokom celog puta po glavi su mi se vrtele slike pobijenih ljudi”, priseća se Pavković.
Sukobi u tzv. OVK
Potpukovnik Momir Stojanović, načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa informisao je Pavkovića da je krajem avgusta u kasarni u selu Papračani održan sastanak Operativne zone “Dukađini” na kome je odlučeno da se formira “Komanda Operativne uprave Dukađini” i da se izvrši reorganizacija snaga u svim selima, a OZ “Dukađini stavi pod kontrolu “Republike Kosovo”.
Na tom sastanku Tahir Zemaj je izneo brojne optužbe na račun tzv. OVK. Optužio ih je za ubijanje civila svih nacionalnosti i rekao da postaju privatna partijska vojska koja pljačka svoj narod, oduzima vozila, stoku, novac i naoružanje. Istakao je primer da se pojedinci hvale da se ribe u Radonjičkom jezeru hrane ljudskim mesom i da su načinjeni brojni zločini prema Srbima, kao i prema Albancima.
Izbeglička kriza
Septembra 1998. dolazi do izbegličke krize na prostoru sela Istinić i Papraćane gde se slilo oko 100.000 albanskih izbeglica. Obaveštajni podaci su govorili da su ih pod prisilom pokrenuli pripadnici tzv. OVK, ali zapadni mediji su počeli da izveštavaju da je reč o progonu koji čine jugoslovenske snage bezbednosti.
“Krenuli smo prema Dečanima i ubrzo po okolnim poljima ugledali nekoliko stotina traktora sa prikolicama i razapetim ceradama. Takođe, videli smo više desetina zaprežnih kola i automobila. Oko njih je vrilo kao u mravinjaku. Mislim da je tu bilo na desetine hiljada civila. Bio je neverovatan nered i haos. Sličnu situaciju zatekli smo i u drugim selima”, navodi Pavković.
Ipak, naporima državnih organa meštani su vraćeni kućama.
Sutra – Neispričane priče iz rata: Delovi iz autobiografije generala Nebojše Pavkovića (32): Trvenje među generalima
