Leto na Kosovu i Metohiji 1998. donelo je nove, još teže izazove, zbog jačanja tzv. OVK i neodlučnosti državnog vrha kako da se obračuna sa terorizmom.
Predstavnici državnog vrha predvođeni potpredsednikom Savezne vlade Zoranom Lilićem i Nikolom Šainovićem posetili su 4. juna Peć. Tom sastanku je prisustvovao i šef DB Jovica Stanišić kao načelnik Međuresorskog štaba MUP Srbije.
General Pavković je do početka sastanka razgovarao sa Jovicom Stanišićem i načelnikom Štaba Treće armije general-potpukovnikom Miodragom Simićem o efektima uspešno izvedene akcije kojom je deblokiran put Peć-Đakovica.
Sa Stanišićem u četiri oka
To je trebalo da bude početak operacije “Grom” koja je prethodno dogovorena u Predsedništvu SRJ.
Iznenada Stanišić je zamolio Pavkovića da prošetaju i porazgovaraju u četiri oka. Bilo je očigledno da želi nešto značajno da mu poveri. O tom razgovoru Pavković kaže:
“Jovica mi je govorio o problemima koje je imao u organizaciji sadejstva tokom izvođenja akcije ‘Grom’ sa jedinicama iz Resora javne bezbednosti. On je bio glavnokomandujući u akciji, a rukovodioci tog resora se nisu slagali niti sprovodili odluke koje je on donosio. Zato se odstupalo od plana, kasnilo se sa dovođenjem jedinica koje su zbog toga pretrpele nepotrebne gubitke, a autoritet Stanišića je time narušen. Rekao mi je da su ga neke kolege namerno bojkotovale i da postoji rivalstvo između starešina javne i državne sigurnosti. Iako sam shvatio da želi podršku od mene, ništa nisam komentarisao jer nisam dobro poznavao te ljude.
Odjednom, Stanišić je počeo da govori o pasivnom ponašanju generala Perišića i Dimitrijevića, koji neangažovanjem vojske na Kosovu pospešuju terorizam i separatizam”, priseća se Pavković.
Ljudi ginu nepotrebno
Dodaje da se složio da i komanda Treće armije i Prištinskog korpusa takođe trpi slične opstrukcije.
“Rekao sam da nam zato ljudi nepotrebno ginu i izneo mišljenje da Perišić bojkotuje Miloševića. Iskoristio sam priliku da ga upoznam sa svojim saznanjima da neko iz JSO postavlja improvizovane mine u zahvatu puta Ćakovica-Ponoševac-Junik, a da ne upoznaje komandu Korpusa sa planom minskog polja, te da nam zbog toga ginu ljudi. Rekao sam da znam da je komandant te jedinice major Božović, a da je mine postavljao čovek sa nadimkom Zmija. Stanišić nije verovao u istinitost te informacije i smatrao je štetnom. Mišljenja je da se takve informacije namerno plasiraju da bi izazvale još veći razdor između naših institucija i da će se on pozabaviti time i izvestiti me. Odmah posle razgovora bilo mi je krivo što sam se nepotrebno izleteo u pogledu generala Perišića i Dimitrijevića sa kojima je Stanišić bio u prijateljskim odnosima, naročito posle konferencije u Dejtonu”, priča Pavković.
Kaže da su na sastanku sa Lilićem i Šainovićem prisutni izrazili veliko nezadovoljstvo što država nije preduzela adekvatne mere na sprečavanju separatizma i terorizma i što je dozvolila oružanu pobunu Albanaca velikih razmera.
Sastanak u Batuši
Na povratku sa sastanka sa političkim rukovodstvom SRJ, general Pavković se sreo sa predstavnicima albanskog sela Batuša koje je predvodio Zenel Batuša.
“Rekao sam da vojska nije u sukobu sa albanskim narodom, da nikoga nije napala, ali da vojsku napadaju teroristi koji sebe zovu OVK, što i oni svakog dana mogu da vide. Naveo sam koliko je ubijeno vojnika i starešina. Ti naoružani ljudi blokiraju puteve do karaula, utvrđuju i pripremaju za borbu sela kakvo je i njihova Batuša. Zato je država primorana da upotrebi policiju i vojsku i uspostavi red i mir. Preneo sam im stav predsednika Miloševića da država Srbija želi da im pruži garanciju i sigurnost da mogu mirno da žive u svojim selima i da ne treba da ih napuštaju. Slušali su me veoma pažljivo”, priseća se Pavković.
Završavajući sastanak zamolio ih je da vrate porodice u kuće i ne napadaju vojsku koja tu prolazi kako vojska ne bi morala da odgovara na te napade.
“Već sutradan 5. juna skoro svi stanovnici Batuše vratili su se u svoje selo. Verovali su nam”, kaže Pavković.
Podaci o teroristima
Vojna služba bezbednosti je 1998. pokazala zavidan nivo znanja i umeća da sa terena prikupi sve relevantne činjenice. General Pavković kaže da su brzo saznali ne samo o vojnoj organizaciji tzv. OVK, već i o ljudstvu i njihovim starešinama i njihovoj podeli “po operativnim zonama”.
“Operativna zona Drenica je kao teroristička organizacija OVK imala brojno stanje oko 4.000 ljudi. U sastavu te Operativne zone nalazila se jedinica za izvršavanje specijalnih zadataka jačine oko 200 do 300 ljudi pod komandom bivšeg oficira JNA Jahira Dermakua. Pripadnici te jedinice su završavali posebnu obuku u kampovima Albanije i Zapadne Evrope i imali su diverzantsko i terorističko iskustvo. Karakterisao ih je fanatizam i sklonost za vršenje zverstva nad otetim Srbima i nelojalnim Albancima. Bili su odeveni u crne uniforme i obeleženi specijalnim amblemima koji su se razlikovali od ostalih pripadnika tzv. OVK. Imali su diverzantske grupe, grupe za otmice, grupe za likvidacije, grupe za ispitivanje i grupe za torturu”, priča Pavković.
Operativna zona Dukađini bila je broj. Puno veća i vojnički organizovanija. Prostirala se na području opština Peć, Dečani, Đakovica i delu opština Klina i Istok. Brojno stanje je između 12.000 i 15.000 ljudi raspoređenih u šest brigada.
