Početak devedesetih godina prošlog veka obeležilo je veliko previranje u tadašnjoj vojsci.
“Niko nije tražio moj pristanak u vezi sa premeštajem, već je 9. oktobra 1992. napisana naredba kojom sam premešten u Centar vojnih škola VJ. Međutim, Milan Panić, premijer i ministar odbrane, ignorisao je tu naredbu i ja sam i dalje radio kao načelnik njegovog kabineta, dok se general Dimitrijević zbog toga nervirao. Ali usledio je novi pokušaj mog sklanjanja iz kabineta ministra Panića – seća se Nebojša Pavković.
Njega je dva do tri dana pred Novu 1993. godinu pozvao pukovnik Branko Fezer iz Personalne uprave, sa kojim se znao još iz Bileće. Pavković prepričava njihov razgovor.
Ponovo Vukovar?
– Upravo ti pišem naredbu da ideš u Republiku Srpsku Krajinu na dužnost komandanta Korpusa u Vukovar.
– Ko je to odlučio’?
– General Perišić je baš sad odlučio na kolegijumu.
– Kad treba da se javim?
– Treba da se javiš 1. januara 1993. godine. Dakle, odmah.
A šta će biti sa onom naredbom za Centar vojnih škola?
To ćemo da promenimo.
– Pa gde i kome da se javim?
– Da se javiš u Knin generalu Milu Novakoviću, a on će svojom naredbom da te rasporedi da ideš u Vukovar za komandanta Korpusa.
– Branko, ja nemam veze sa Krajinom, ali hoću da pomognem tom narodu. Hoću tamo da idem sa vašim naređenjem. Znači da vi mene postavite Ukazom na to mesto. A ne da idem kod Novakovića pa da me on ne postavi na dužnost komandanta Korpusa u Vukovar, već na neko drugo mesto. Neću. Prenesi to Perišiću. Ako hoće ovako kako sam predložio u redu, a ako neće ništa.
Pavković dodaje i da je dato vreme za prekomandu je bilo kratko i neozbiljno.
Nastavnik operatike
“Mnogo kasnije, na novoj dužnosti u Prištinkom korpusu saznao sam šta su mi tada general Dimitrijević i njegovi ljudi uradili. Imao sam prilike da zavirim u svoj personalni dosije u kome je na vidnom mestu dopisano da sam saradnik Američke obaveštajne službe”, otkriva Pavković.
Naredbom ministra odbrane SRJ broj 6 179 od 9. 10. 1992. godine pukovnik Nebojša Pavković premešten je na dužnost nastavnika za primenjeni deo nastave u Centar vojnih škola katedra Operatike. Na dužnost se javio 8. januara 1993. godine. Načelnik Škole nacionalne odbrane bio je general-major Sava Kovačević, sa kojim mu se put stalno ukrštao.
Posle tri meseca pukovnik Pavković je postavljen na dužnost načelnika katedre Operatike u Školi.
“Pre nego što je pukovnik Čečović otišao na dužnost komandanta korpusa u Podgoricu, zajedno smo radili na izradi zadatka čija je tema bila: ‘Odbrana SRJ u agresiji sa radikalnim ciljem’. Napravili smo jedan jako dobar zadatak koji je trebao da da odgovor na pitanje da li mi možemo kao država da se suprotstavimo ukoliko nas NATO napadne u agresiji sa radikalnim ciljevima? Došli smo do odgovora da ne možemo da se odbranimo. Zaključak je bio: ukoliko dođe do agresije u prvoj i drugoj etapi moramo da sačuvamo tehnička sredstva i živu silu, a kasnije kad dođe do kopnene agresije da se agresoru suprotstavimo sredstvima sličnih karakteristika kao što oni imaju. Taj zadatak mi je bio vodilja kako da komandujem i šta da radim 1999. godine kad je baš do takve agresije došlo. Pored navedenog zadatka radio sam još nekoliko zadataka tog formata, ali ovaj ističem kao najznačajniji”, navodi Pavković.
Nije sve bilo šala
Kao načelnik katedre Operatike pukovnik Pavković je organizovao studijska putovanja za slušaoce, a u jednoj od tih klasa bio je general-major Momir Vukadinović. On je bio načelnik štaba Prištinskog korpusa i sa te dužnosti je došao u Školu operatike. Tokom izvođenja nastave Pavković mu je dosta pomagao Prilikom zajedničkog ručka na završnoj svečanosti na Tari Pavković i Vukadinović su sedeli jedan do drugoga, a u njihovoj blizini komandant Treće armije general-pukovnik Dušan Samardžić. Samardžić i Vukadinović su se vrlo dobro poznavali još iz 15. oklopne brigade u kojoj su zajedno radili. Tada je Vukadinović u šali rekao:
– Pošto je u PrK mesto operativca nepopunjeno, evo uzmite Pavkovića gospodine generale, biće on dobar u tome.
– Nije li to pukovničko mesto? – dobacio je u šali Pavković.
– Jeste, pukovničko je – odgovorio je Samardžić.
– Ne bih baš bio zainteresovan da idem pod tim uslovima u PrK.
– Možemo mi da uredimo da to bude generalsko mesto – oglasi se ponovo Samardžić.
– E, onda može – pristade Pavković.
Na tome se razgovor završio.
Predaj dužnost i kreni
Posle izvesnog vremena, tačnije 27. septembra 1994. godine Pavkovića je pozvao dobar prijatelj pukovnik Branko Fezer iz Personalne uprave i obavestio ga:
– Evo pišem ti naredbu. Ideš za načelnika Operativnog odeljenja Prištinskog korpusa sa generalskim elementima.
– Kad treba da se javim na dužnost?
– Predaj dužnost i kreni odmah.
NIŠTA RUSOFILI BLEBETANJEM NEĆETE PROMENITI!!!SRBIJA JE U EVROPI U EU MEĐU SVOJIMA!!!
ŽIVELA AMERIKA, EVROPSKA UNIJA I SRBIJA U EU!
ISTINA SE NE MOŽE MENJATI, ONA JE UVEK ISTA.
MI SRBI SMO U EU! SVI SRBI ZNAJU, EVROPA JE NAŠA KUĆA, U TO NEMA SUMNJE A I MI SRBI SMO NJENI UKUĆANI.
SRBIJA JE NA ZAPADU, U EVROPI, U EU, MEĐU SVOJIMA, SVOJOM BRAĆOM ! ŽIVELA EVROPA! ŽIVELA AMERIKA! ŽIVELA SRBIJA, EVROPSKA NATO SRBIJA, ŽIVELA EVROPSKA UNIJA SA SRBIJOM U NJOJ… EVROPSKA NATO SRBIJA, KONAČNO SVOJA NA SVOME MEĐU SVOJIMA. ONI KOJI NE VOLE NAŠ ZAPAD TREBA DA BOJKOTUJU ISTI, TAKO ŠTO ĆE ISTOK PODRŽATI UNIŠTAVAJUĆI (CEPAJUĆI) NAŠE ZAPADNE EVRE I DOLARE A TRAŽITI PLATU U RUBLJAMA I JUANIMA, TRAŽITI POSAO NA ISTOKU U rUSIJI I kINI I NARAVNO sEVERNOJ kOREJI, GDE SE RADNIČKA PRAVA VEOMA POŠTUJU. A I SVE OSTALO LOŠE ZAPADNO,OD AUTOMOBILA,GARDEROBE, TEHNIKE,,,, MENJATI ZA BOLJE ISTOČNO. PATRIOTE, POZOVITE ROĐAKE PATRIOTE DA SA NAŠEG ZAPADA IDU DA RADE NA ISTOK, DA SE KOD NAS NE MUČE RADEĆI ZA BEZVREDNE PRLJAVE EVRE I DOLARE I DA VIŠE DOPRINOSE VOLJENOM ISTOKU…ŽIVELA EVROPSKA NATO UKRAJINA!!! USKORO SAMO EVRO I U SRBIJI!!!
NE MOŽEMO MI SRBI DA ODNESEMO SRBIJU SA ZAPADA IZ EVROPE I EU NA ISTOK ALI MOŽE DA SE ODSELI (ODNESE SEBE) ONAJ KOME SE TO NE SVIĐA!!! SRBIJA JE SRCE EVROPE! ŽIVELA EVROPSKA SRBIJA!!!