U Zagrebu je 18. novembra 1991. potpisan sporazum o evakuaciji vukovarske bolnice. Sporazum su potpisali hrvatski ministar zdravlja Andrija Hebrang, u ime JNA general-pukovnik Andrija Rašeta, kao i predstavnici MK Crvenog krsta, Lekara bez granica i Malteškog krsta. Sporazum o evakuaciji je osmišljen da bi regulisao izvlačenje ranjenika i bolesnika iz bolnice pod pokroviteljstvom potpisnika.
Narednog dana u komandi OG Jug došlo je do susreta pukovnika Mila Mrkšića i Marina Vidića Bilog, poverenika hrvatske vlade za grad Vukovar. Bilić je došao na poziv ili je doveden po naređenju Mrkšića, a sa njim je stigla i dr Vesna Bosanac iz vukovarske bolnice. Pukovnik Pavković tom sastanku nije prisustvovao, ali mu je Mrkšić preneo detalje razgovora, a pročitao je i sačinjeni zapisnik.
Iz Beograda 50 saniteta
Na sastanku Vesna Bosanac je rekla da se u bolnici nalazi puno lica koja nisu ni bolesnici ni ranjenici, već da su se tu sklonili kako bi izbegli zarobljavanje posle pada grada. Obećala je da će lično pomoći da se oni identifikuju i uklone iz bolnice. Zadatak da te ljude liši slobode i uz pomoć vojne policije prebaci pravo u Šid dobio je major Veselin Šljivančanin. Ostali bolesnici, ranjenici, medicinsko osoblje, uključujući i trudnice, biće evakuisani iz bolnice posredstvom međunarodnih posmatrača i Crvenog krsta prema Zagrebu, gde će ih prihvatiti hrvatske vlasti, a u skladu sa sporazumom iz Zagreba od 18.11.1991. Pukovnik Vuk Obradović je naredio da taj zadatak realizuje pukovnik Nebojša Pavković. Stručnu i medicinsku pomoć pružala je sanitetska služba 1. vojne oblasti kojom je rukovodio potpukovnik Laketa. Oba zadatka trebalo je završiti 20. novembra 1991. godine.
Za tu akciju iz Beograda je stiglo oko 50 sanitetskih vozila sa medicinskim osobljem. Sa njima je stigao i Nikolas Borsinger, visoki funkcioner MK Crvenog krsta .
Međutim, zbog borbenih dejstava su zaustavljeni. Pavković kaže da je Borsinger po svaku cenu želeo da nastavi.
“U jednom trenutku dok smo se nas dvojica raspravljali, pala je minobacačka mina u park pored reke Vuke na oko 50 metara od nas. Ni to nije bilo dovoljno da Borsinger shvati da je situacija ozbiljna i da se ne može doći do bolnice. On je i dalje insistirao i rekao sam mu da prođe pešice i ode prema bolnici, a vozilo će mu doći kad se put oslobodi. Nije hteo ni da čuje za to i bio je veoma ljut”, priseća se Pavković.
U mojoj zemlji ja komandujem
Tada su TV kamere zabeležile i raspravu Borsingera sa Veselinom Šljivančaninom. Iznerviran što stranac ne razume da su i dalje u toku borbe, Šljivančanin je izgovorio antologijsku rečenicu.
“Ovo je moja zemlja, ovde ja komandujem, a ako vas ne zanima što ginu moji vojnici od 18, 19 i 20 godina, vi onda niste dobrodošao čovek”, rekao je Šljivančanin.
Pavković kaže da su ubrzo posle ove rasprave nastavili evakuaciju ranjenika iz bolnice.
– Naši doktori su počeli da ih utovaraju i smeštaju u vozila i do 14 sati je sve bilo spremno za transport. Maršruta je bila: Vukovar-Bogdanovci-Marinci-Nuštar, gde je trebalo da ih preuzme hrvatska strana i prevozi dalje. Bili smo na prilazu selu Nuštar, na udaljenosti od oko četiri kilometra, kada su odjednom oko konvoja počele da padaju mine iz minobacača. Policijsko vozilo koje je bilo u obezbeđenju, sjurilo se prema nama, zaustavilo kolonu, a policajci su nas upozorili da ne možemo dalje pošto su hrvatske snage počele da otvaraju vatru po konvoju. Odmah sam pozvao generala Panića i izvestio ga o novonastaloj situaciji, a on kaže: “Idi u Negoslavce na KM OG Jug, kad tamo dođeš reći ću ti šta ćeš dalje da radiš”, priseća se Pavković.
Ranjenici predati Hrvatima
U ratnim uslovima transport ranjenika nije išao kako je bilo predviđeno. U Sremskoj Mitrovici svi su prespavali u kasarni, a zatim je stiglo naređenje da pođu na most u Sremskoj Rači gde je hrvatska strana trebalo da preuzme ranjene. Posle dva sata stiglo je novo naređenje da se krene ka Bijeljini.
“Za sve vreme puta ja nisam znao da su nas neprekidno pratili evropski posmatrači. Borsinger nije bio sa njima. Stigli smo u selo Dvorovi i u centru mesta odjednom ugledali tridesetak televizijskih ekipa, sanitetska vozila novih modela sa upaljenim rotacionim svetlima i uključenim sirenama. To su bili Hrvati koji su došli da dočekaju svoje ranjenike. Doktor Laketa i ja smo izašli iz vozila i prišli njihovoj ekipi. Bilo je tu više doktora, njihov Crveni krst, naš Crveni krst i Međunarodni crveni krst.
Razgovor sa Hebrangom
– U Dvorovima se pojavio i dr Andrija Hebrang, hrvatski ministar zdravlja. Pred kamerama sam Hebrangu rekao da smo dovezli oko 180 ranjenika, bolesnika, trudnica i bolničkog osoblja. Nisam propustio da napomenem da je jedna starija žena tokom puta preminula. Hebrang je rekao da je već izvešten o svemu, da je sa naše strane bilo sve korektno i zahvalio se. Snimak tog događaja i Hebrangov i moj razgovor samo se jednom pojavio u javnosti i nikad više, a siguran sam da postoji. Da se dogodilo nešto loše, za šta može da se okrivi naša strana, sigurno bi se vrteo dugo i o tome bi pisala javna glasila – navodi Pavković.
