Pregovori o predaji hrvatskih paravojnih jedinica zakazani su za podne 18. novembra na pola puta između Vukovara i Negoslavaca u krugu ekonomije Jakobovac.
Trojicu Hrvata doveo je major Milorad Stupar. Bili su u uniformama sa oznakama ZNG. To su bili Pilip Karaula, Matija Mandić i Zdravko Komšić. Bili su gologlavi, a jedan od njih je bio ranjen. Nisu bili naoružani i nosili su samo ručne radio stanice motorole. Pavković se seća da su im izneli uslove predaje.
“Garantovali smo da će se JNA strogo pridržavati odredbi Ženevske konvencije o ratnim zarobljenicima. Onda je Karaula rekao da je on komandant odbrane Mitnice i da nisu došli da razgovaraju o predaji hrvatskih snaga, već o izvlačenju civila iz Vukovara. Na te njegove reči odmah sam reagovao: ‘Mi nismo do sada pominjali civile i protiv njih ništa nemamo. Došli smo na razgovor o predaji oružane formacije sa Mitnice. Zar se nismo tako dogovorili Pilipe?’ Oni su ćutali, ja sam nastavio: ‘Da mi prvo dogovorimo predaju vaše jedinice, a onda možemo i o civilima. JNA i ja vam garantujemo korektan odnos i postupanje po Ženevskoj konvenciji.’
Prvo borci, pa civili
Pavković je objasnio da će se izvlačenje izvršiti putem preko Mitnice ka Bugarskom groblju gde će biti punkt za pregled.
“Napred moraju da idu borci, oružje da nose u ruci, zatvarač mora da bude izvađen iz oružja, a oružje pri predaji treba da bude prazno. Posle boraca mogu ići civili koji budu želeli da izađu i napuste Vukovar, ali da to bude na dobrovoljnoj osnovi. Rekao sam da ljudi svih nacionalnosti mogu sami da odluče da li žele da napuste grad ili da ostanu u njemu. Obratio sam se Pilipu:
‘Ovo što vam nudim je jedino rešenje da preživite, u suprotnom, ako se dejstva nastave bićete uništeni.’
Karaula je jedno vreme oklevao, a onda rekao: ‘Mnogi od mojih sunarodnika ne odobravaju našu predaju, ali u pitanju su i životi civila.’
Procenili su da nemaju drugih mogućnosti i prihvatili su ponuđene uslove. Zaključio sam pregovore time da će vojna policija formirati punkt na kome će se predavati oružje, a da će diverzantski odred obezbeđivati prostoriju. Podvukao sam da će posle predaje biti obezbeđeni autobusi koji će zarobljenike prevesti na određenu lokaciju, a pristigli narod prema sopstvenom izboru na srpsku ili hrvatsku stranu. Ceo tok pregovora snimljen je kamerom VFC Zastava film”, priseća se Pavković.
Dodaje da su tačno u 16 sati bili na formiranom punktu i oni su se po dogovoru pojavili.
Raport i molba
“Na čelu je bilo pedesetak boraca koji su se prepoznavali po žutim čizmama i uniformi. Nosili su oružje tačno onako kako smo se dogovorili i uredno predavali. Onda su počeli da pristižu civili u velikom broju, izmešali su se sa zarobljenicima i predaja se odužila. Oko nas su bili visoki kukuruzi. Razmišljao sam, dovoljno je bilo da neko opali metak pa da nastane haos. Morali smo odmah da uvedemo potpuni red. Borci su odvajani na jednu stranu, postrojavani i formiran je spisak zarobljenika. Civili opet na drugu stranu prema pravcima gde su hteli da idu. Pružana je medicinska pomoć prema potrebi, a intendanti su delili čaj, hleb i konzerviranu hranu. Po ukrcavanju civila autobusi su kretali prema Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici ili prema Hrvatskoj. Kada je poslednji hrvatski vojnik položio svoje oružje Pilip Karaula je postrojio osam svojih saboraca komandira i neočekivano mi predao raport rečima:
‘Gospodine pukovniče, komandant sam Mitnice, ispred vas je postrojena komanda mesta. Izveštavam da je predaja izvršena po dogovoru i očekujem da ćete i vi ispoštovati obećanje.’
Posle toga Karaula je imao malu molbu. U ruci je držao nožić, sedefasti perorez, uspomenu od oca, i molio da ga zadrži. I zadržao ga je. Za uspomenu mi je poklonio motorolu koja je bila malo oštećena od gelera.
Zarobljenici u logorima
“Kapetan Borče Karanfilov, referent bezbednosti Gardijske brigade, me izvestio da će zarobljenici prespavati u obližnjem hangaru na Jakubovcu i potom biti prebačeni u Šid. Na spisku su bila 183 pripadnika hrvatskog ZNG. Svratio sam u taj hangar i pred svima njima skrenuo pažnju stražarima da se prema zarobljenicima ponašaju časno, vojnički i bez ikakvog maltretiranja. Ujutro su prevezeni za Šid, gde je odlučeno da idu u Sremsku Mitrovicu. Tamo je ostao deo, a deo razmešten po raznim gradovima. Sada ti ljudi govore sve najgore o srpskim logorima gde su bili smešteni. Mi vojnici znamo da o logorima, kada se organizuju, treba da vodi računa logistički organ. Ali u ovom slučaju nije bilo tako, pa je načelnik Uprave bezbednosti general Vasiljević formirao logore i zatvore kojekuda. U tim logorima su te ljude ispitivali i maltretirali što nikako nije bilo u redu”, naveo je Pavković.
Nesrećni narod
“Onaj narod koji je izašao iz grada jeste bio jako nesrećan. Plakali su i bili vrlo potišteni. Izgledalo je kao da ih mi teramo iz Vukovara, što nije tačno, pošto je svako mogao po svojoj volji da ostane ili ode iz grada. Da li su se plašili da ostanu ili ranije nisu mogli da izađu zbog ratnih dejstava, to su pitanja za istraživanje. Treba napomenuti da to nisu bili samo Hrvati, već je među njima bilo i Srba, Rusina, Mađara i ostalih”, naglašava Pavković.
