I priču o Gospavi Bošković zapisao sam u leto 1990. godine u selu Čaprazlije, gde je, uglavnom u samotinji i čamotinji provela vek posle Drugog svetskog rata. I ona je bila jedna od onih četrnaestoro velikomučenika koji su preživeli pakao jame Ravni dolac.
Strinu nisam poslušala
– Ja sam ti od Cvijetića iz Lištana. Kum me krstio Gospavom, ali za vraga imala dida i on mi odma prišio drugo ime – Prdža.
Udado se ja za Mila Boškovića u Donje Rujane. Biće da je to bilo nekako na dvi godine uoči rata. E, izbi rat. Ne valja! Podili se narod i svak se o svome jadu zabavi. Crno da crnje bit ne more, a opet moraš živit, radit – duša na usta i ulazi i izlazi…
Jedan dan, bojim se da je to bilo na dan uoči Ognjene Marije, muški, kako je naređeno, išli da se prijave, a nji oma zatvorilo u Gredarovu kuću. Uveče i oteralo pod Prolog i potuklo…
Ujutro strina mi Cvituka spremi mene i svoju Danicu, i još jednu svoju curicu i maloga sina Ristu i jednu moju zaovu rođenu da iđemo planini, čuvat blago. Onda Veli meni i Danici da uzmemo Rista i bižimo u Dalmaciju, njenome rodu. Dobro ona bila naumila da smo mi slušale. Ali mi ne bismo pametne – ne odosmo preko Dinare u Dalmaciju.
Vidimo odozgo iz planine u neko doba kako je odozdo od sela narod zagamizao put planine. Ne potraja, izbiše trojica, idu pravo k nama. Ja Danicu otjerag da se skloni u grmlje, a ja ostadog sa dicom.
Ona trojica dođoše. Ne znam ig, bog im ne dao. Prepali se mi, dršćemo, a oni lipo pitaju za Danicu, znaju da je bila sa nama. Mi šutimo, a oni nam zbore da iđemo kući – treba, rekoše, da se prijavimo, u spisak da nas ture, a oni će nam pripaziti blago.
Nema druge, mi doli put naroda. E, kad me strina Cvituka ugleda, zagrmlje:
– A kud ćeš amo, bog ti ne dao, što nisi išla i dicu mi vodila onamo di sam te ja poslala?
Komšijina mržnja
Nas prvo spratilo tute u neku pećinu pa Stipan Pašalić zasio na jednu stinu iznad pećine i onda poče redom da proziva. Kad je prozvalo nas Boškoviće, ja izašla iz pećine, gledam okolo i poznam među ustašama jednoga iz Lištana, Jozu Rimca, komšija mi tamo u rodu bio:
– Jozo, života ti tvoga, šta je tamo sa mojima u Lištanima?
– Biži, biži tamo u pizdu materinu od mene – veli mi on i gurnu me kundakom u prsi.
Ja pala ko svića, baš ko da me zaklao. Otolen me poslim, kako su mi pričali, nako u nesvisti vuklo za noge do jame i bacilo…
Kad sam se dolika u jami osvistila, čujem strinu Cvituku gdi eglendiše sa jetrvom mi Marom, ali ne znam di sam. Pritislo me, ne mogu disati. Zovnem jetrvu i pitam di smo.
– E, jadna ti, di smo – zbori ona – pa vidiš di smo u jami, u bezdanki na Ravnom docu.
Vidi se dolika, moreš znat kad je dan a kad noć. A šta imaš gledat nako jade: mrtav narod, gomila mesa, krv, poslim božji mravinjak crva, gamižu na svaki kraj, oči vade…
Meni glava razbijena, evo vidiš ovo ovdinak mi u bolnici u Livnu zašivalo kad nas izvadilo. Drugo ništa, nako istučena i izgrebana.
A najviše dice jadne bilo živo. Sve oni klapčići, izvukli se baš ko pilad, ali pomriješe i pobiše i krvnici poslim. Svaki dan dolaze nad jamu, viču odozgo: alo, ima li ko živ, i onda koliko god mogu zavaljati kamenja bacaju u jamu na nas. Pa onda bombe. Mi samo šutimo i sklanjamo se, a di da se skloniš kad si baš ki na dno lonca.
Od svega najteža žeđ. Žeđ, samo žeđ. Jedan dan meni jetrva Mara zbori:
– Daj, nevo, mož” li se pomokriti, ja bi tvoju mokraću popila…
Džaba, ne moreš se ni pomokriti kad nemaš šta piti. A pili neki mokraću, pogotovu oni klapčići…
Bilo i dobrih Hrvata
E, došli da nas vade. Naredila vlast italijanska i došli. Ustaše jednako ćele da bace bombe i pobiju nas, ali neki dvojica žandara ne dali progovorit no da nas vade žive kako je naređeno i druge nema. Mi se doli vezivali sami. Čim izađeš na zrak i sunce te dovati, paneš baš ko svića. Sem po eglenu, niko živ nas nije po drugome poznavao.
Pogubili mi dane u jami, ništa ne znamo, a niko neće ni da nam kaže. Najposlim Jozo Ćurković Joskan, kaza nam da smo u jami bili šes neđelja i tri dana. On bio dobar, brate, nit nas gonio, nit u jamu baco, svejedno što je Rvat. Bilo i nji dobrije. I kad nas dotiralo u selo, one žene Rvatice nam pomagale. Mene kupala i čistila Ruška Šibenik, bog joj dao. Bile mi dobre i prije i eto je donese mi košulju i preobuku. Moje nešto srebrno bilo kod nje i ja joj velim: prosto ti…
A ja sam ti, da prostiš, bila i u drugom stanju. Ja, ja, bilo mi živo dite pod pasom kad me bacilo u jamu i doli poslim kad sam se osvistila čula sam da je živo. I kako god sam ja mršala i propadala tako se i ono manje čulo.
Nije to za priču i virovanje, ali tako je bilo. Danas žena ništa ne radi i ne more do vakta doniti dite, a mene eto bacilo u jamu i toliko bila pod zemljom pa opet rodila ki da me ni muva nije ujela. Poslim kad nas izvadilo, jedna doktorica u Livnu me vizitala. Zbori: ne smiš kući, moraš ovdikar u bolnici rodit…
Ja jok! Iđem kući i bog!
“Umrije iz cila zdravlja…”
Eto, izvadilo nas nekako uoči Male Gospe, a ja rodila o Svetom Aranđelu. Ćerku ki jabuku. Krstili je Ljuba. Napredna, fina – ima se šta vidit od nje. Živila dvi godine, možda i dvi i po. Cila curica bila – već odavno odala.
Onda se razbolje, a u Livnu ustaše bile i ja je ne smila nosit u bolnicu. Dođe mi jedna Rvatica tu iz avlije, Niče Perića žena. Vidi da mi je dite na umoru i zbori:
– Daj je, bona Cvituša, meni (tako me po rodu zvali), ja ću je nosit u bolnicu da dite spasimo. Ja ću kazat da je moje, a ti ajde samnom i Ničom, niko neće znati ko si…
Ne smjedog je ja, žalosnu, dati živa iz ruku pa neka umre. Bolje i tako nego da je ustaše kolju…
Nije čudo bolovala, umrije iz cila zdravlja…
E poslim rata ja se preudaj, ali opet za tri godine i tri meseca sama. Prvi Titov vojnik odavde poslim rata bio moj čovik. A svejedno, bog mi poslim dade sina. On mi sve, jer sve što sam gođ imala u rodu, sve mi stradalo. Ćaća, mati, stric, strina, stričevići – sve satrveno.
U četiri kuće Cvijetića ja mislim bilo blizu šesetoro čeljadi. E, samo se Mile Cvijetić spase i tako nam se ne utrije trag…
Nine Odak
Jozo Odak, zvani Šosmo, bio je, po kazivanju svih Srba iz Rujana, pošten čovek koji se otvoreno protivio uništavanju Srba. Njegov mlađi sin Nine se bio uvrgao na oca i ponajzaslužniji je što što je četrnaestoro preživelih spaseno iz jame Ravni dolac. Ovaj osamnaestogodišnji mladić je kasnije otišao iz Rujana i trag mu se zameo u ratnom vihoru, a zauvek je ostala sumnja da su mu upravo ustaše negde poradile o glavi jer mu nisu mogle oprostiti to što je pomagao da prežive svedoci iz pakla na Dinari.
Slična je i sudbina mlađanog sina Ivana – Ivande Jurete. Niko od ono malo preživelih Srba iz Rujana nije mu upamtio ime, ali kažu da nije bio punoletan kad su ga koljači na Ognjenu Mariju nagnali da u jamu Ravni dolac baci jedno dete – bilo izgleda od Lalića. Neki od preživelih iz ovog mučilišta bili su svedoci koliko se opirao i kako je istog trena kad je nesrećno dete zamaklo u mračno grotlo jame i on pobegao glavom bez obzirke i više nikada niko o njemu nije ništa doznao niti dokučio kakvu je sudbinu dočekao.
